Архив УНС — Листови странака
ПРОСВЕТНА КЛЕПТОКРАТИЈА ИЛИ КОНТРАРЕВОЛУЦИЈА У ОБРАЗОВАЊУ
Дијалозн
Да ли је заштита на раду - наука • Зашто др Данило Ж. Марковић, министар просвете Србије, не верује у негативну селекцнју кадрова • Коме сметају научна истраживања
Управо ових дана, када, дубоко потресени, преживљавамо послелице рударске трагедије у Добрњн, у којој је око 180 рудара изгубило живот, време је да се по ко зна који пут упитамо: да ли је могуће да се на крају 20. века, уједном „социјалистичком“ (дакле, хуманистичкп оријентисаном) друштву, дешавају несреће које имају размере природних катастрофа? II колики је степен одговорности сваког од нас за несрећу која се можда није морала догодити? И док чекамо званични извештај комисије која истражује узроке несреће, остаје нам да размишљамо о одговорности различито образованих група радника запослених у овом рудннку за несрећу која се управо догодила. Свакако, највећу кривицу сносе они најобразованији. С тим у вези питамо се да ли је уопште могуће да су при крају 20. века наши рудари из непосредне производње толико необавештени или необразовани дане схватајудаје, на пример ЗАШТИТА НА РАДУ - читава наука, као и да та наука ПРЕДВИЂА несрећу на раду на основу познавања околности под којима се оне јављају!? И да је запошљавање ОДГОВАРАЈУЋЕГ БРОЈА стручњака овог профила у односу на број радника из непосредне производње ВАЖНО због спречавања тих несрећа!? Да ли смо ми то друштво у коме ОБРАЗОВАНОСГ не представља никакву вредност? Или је реч о нечем сасвим другом? На пример, о КВАЛИТЕТУ СТРУЧЊАКА који се баве заштитом на раду, при чему имамо у виду, не само САДРЖАЈ њиховог СТРУЧНОГ ОБРАЗОВАЊА, него и ПРОФЕСИОНАЛНИ МОРАЛ, као и СПОСОБНОСТИ за бављењем овим позивом. Ова рударска несрећа могла би да нам послужи кац добра аналогија за трагедију коју управо доживљава наш школски систем. Само што су жртве и последице рударске несрећевидљиви свима, а последице лоше школе-само стручњацима, управо стога што су СКРИВЕНЕ И ОДЛОЖЕНЕ (потребно је да прође дужи низ година да би се појавиле и биле препознате-атадаје, обично, сувише касно). Слично као што бисмо кривце за ову рударску несрећу, којој је претходио штрајк рудара (касније заташкан пред лицем јавности), као и за друге веће несреће на раду, могли да потражимо међу поткупљеним или неквалитетно образовним професионалним групама управљача, тако бисмо могли да очекујемо да ћељуди који суу самом врху просветне хијерархије, сносити ЛИЧНУ ОДГОВОРНОСТ за стање у коме се налази наш школски систем. Међутм, пракса показује да се слој просветне бирократије, који има највећу власт у друштву, чврсто одржава и кочи промене,јер нежели да изгуби властите привилегије, Зарад срамног ћутања ови надринаучници и надристручњаци награђују се великим примањима, становима, научним титулама, могућношћу да објаве којекакве уцбенике и низом других привилегија. ИСТРАЖИВАЊА СА ФИОКЕ Ови „сгручњаци“ и „научници“ подржавани су и постављени у саме врхове просветне хијерархије управо од стране најутицајнијих политича-
ра, који су одавно постали свесни да су проблеми образовања управополитички проблеми, као и да ће. уколико буду имали лоше наставнике, професоре универзитета и научнике, лако моћи да МАНИПУЛИШУ готово свим друштвеним групама и слојевима, који у вршењу власти не могу да учествују из ових или оних разлога. Готово да нема друштва у Европи, сем неколико из Источног блока, у коме су у толикој меримаргинализовани скоро сви слојеви, односно, групе становништва. Има ли веће трагедије за једно друштво од оне која ради о распаду моралних норми и отуђењу човека од рада? И о томедајеуправо та појава резултат систематске социјализације која се спроводи кроз школски и политички систем. И шта рећи о просветним „стручњацима", какав је, рецимо, наш садашњи (српски) министар образовања, др Данило Ж. Марковић (по образовању правник и доктор економских наука), који не верује у податак да код нас постоји НЕГАТИВНА СЕЛЕКЦИЈА НАСТАВНИКА И ВАСПИТАЧА? Иако је у поменутом истраживању Института за психологију Филозофског факултета у Београду учествовала квалификована група научника-истраживача, иако је оно урађено на студентима са 14 наставничких факултета и школа у Србији, иако су резултати крајње опомињући по последицама које ће запошљавање неквалитетних кадрова имати no развој друштва-министар се много не узбуђује! Он, једноставно, (јавно) не верује у резултате истраживања! Или верује, али мисли да то није тако страшно појава: барем док је његов мандат у току-односно, док не збрише на бољу функцију. Слојевима који су на власти у једном друштву, управо и одговара да имају лоше наставнике, па нас зато и не чуди овакво понашање републичкот министра. Што су ови кадрови сиромашнији, мање образовани и мање интелигентни - њима ће се лакше и манипулисати! Управо смо ових ана сведоци ове појаве: просветни радници из београдских основних школа штрајкују наводно ради ниских личних доходака, а не због нехуманих услова прд којима се деца школују - као што су, на пример, ПРЕВЕЛИКИ БРОЈ УЧЕНИКА У ОДЕЉЕЊУ, СКУПЕ КЊИГЕ И ЂАЧКИ ПРИБОР, НИЗАК КВАЛИТЕТ ДЕЧЈЕ ИСХРАНЕ У ШКОЛИ и.тд.), Штрајк просветних радника (кбји је трајао само један радни дан) лако је прекинут: наставници су се продали за само два и по просечна месечна лична дохотка! Научна истраживања из области ПСИХОЛОГИЈЕ НАСТАВНИКА, спроведена у последњој деценији у нашој средини, управо показују да су наставници и васпитачи - ЖРТВЕ НЕХУМАНОГ (ШКОЛСКОГ) СИСТЕМА Истраживања показ((ју да се они углавном регрутују из сиромашних породица, чији је културни и образовни ниво врло скроман. Резултати будућих просветних радника на тестовима опште информисаности су забрињавајући, а интелектуалне способности-просечне или у доњим границама просека. Има и оних који имају задовољавајућа предзнања (са
гзв. „престижних" факултета, као што су Филозофски и Природноматематички) и високо развијене способности за учење, али споран систем вредности, мотиве и црте личности-који не одговарају позиву васпитача, односно, наставника. Неопходно је да се у току студија за културно депривираном омладином ради много више, него са онима који потичу из виших друштвених слојева, како би се успешно припремили за обављање будућег позива, међутим, анализа услова под којима се они образују, управо показује да за то не постоје могућности. Најдрастичнији пример друштвене небриге за квалитет образовања васпитача и наставника имамо на Дефектолошком факултету у Београду, на коме се школују кадрови који потичу из слојева тзв, социјалистичке сиротиње. Управо на примеру школовања за позив „полицајца“ видимо даје у слојевимапросветне и политичке бирократије, који држе власт у друштву, стало до тога да полицајци и дефектолози, односно, специјални педагози буду што слабији стручњаци. Социјалне улоге ових категорија просветних (или медицинских) радника се управо састоје у томе да, „лечећи" или васпитавајући сиромашног, инвалидног или душевно болесног (и тд.) појединца-заштите слојеве који држе власт и коче друштвене промене да би заштитили властите, егоистичке интересе. ИОРАЖАВАЈУЂИ РКЗУЛТАТИ Психолошка испитивања запослених наставника и васпитача такође су дала поражавајуће резултате. Један од њих јесге да у њиховом вредносном систему доминнрају материјалистичке вредности и хедонизам, и као жељене, и као реалне вредности, а да се алтруизам и прометејски активизам (уверење да се односи у друштву могу изменити властитим ангажовањем) врло ниско котирају на ранг листи вредности. Уз ово треба споменути и чињеницу да су психолошка испитивања наставника дуго била табу у нашој средини, као и да су слојеви и групе, који су држали власт у школама и просветно-педагошким заводима, ометали прикупљање и саопштавање резултата истраживања, не само самим испитаницама, већ и широј јавности. Посебну улогу цензора имали су, сем политичара и научницибирократа, чланови владајуће странке, који су пишући еуфемистичке извештаје за различите научне институте и друге друштвене институције које су финансирале истраживања, тешко компромитовали хуманизам научника. Ови научници, чланови различитих комитета, врло брзо су напредовали у каријери: сем научних титула за безвредне радове, лако су долазили до службених путовања по иностранству, штампали допуњена издања сопствених уџбеника, као и до других привилегија. Ови квази-научници, који су заступали интересе владајућих политичких слојева и захтевали од својих потчињених истраживача да „ПИШУ ОБЈЕКТИВНО“, за своје асистенте биралн су себи слнчне (с-индром Салиери), а прогонилиљуде који нису били спремни да жртвују своје поштење и аутономију. На.тај начин уништаван је квалитет научног кадра на Београдском уни-
верзитету, а посебно је закочен развој друштвених наука. Емпиријска истраживања и њихови резултати постали су НАЈВЕЋИ НЕПРИЈАТЕЉ ИДЕОЛОГИЈИ НА ВЛАСТИ. У тим радовима, између осталог, утврђено је да постоје процеси; ГЕТОИЗАДИЈЕ деце која потичу из најсиромашнијих друштвених слојева и класа, односно, да кроз постбјећи школски систем класне разлике заоштравају; затим, да постоји ФЕМИНИЗАЦИЈА професија и семипрофесија које су везане за васпитно-образовни рад; затим, процеси материјалног сиромашења школе и ученика из породица са већим бројем деце, као и материјалног сиромашења ученика из породица са већим бројем деце, као и материјалног сиромашења ученика чији су родитељи социјално угрожени на различите начине и тд. Стање у коме се данас налазе друштвене науке је крајње забрињавајуће. Углед научника друштвених наука озбиљно је пољуљан. Да ли без разлога? Партија (којаје била и остала на власти) у крнзним ситуацијама спроводила је „револуционарне реформе“ школског система сматрајући да су проблеми друштва настали услед помањкања идеологије и довела је на универзитете и у просветне институције највишег ранга људе који немају ни стручне, нити педагошке квалитете, али су идолошки подобни. Ових дана иста та партија, односно, њени (сада већ бивши) чланови спроводе „нову“ реформу школе. На њиховом челу је „проверени кадар“. Самопроизведени професор социологије, др Данило Марковић, који је између осталог конципирао наставни програм и написао уџбеник социологије за будуће дефектологе (и полицајце) у којима нису обрађени појмови: социјалних неједнакости, привилегованих и маргинализованих друштвених група, вредносни системи и социологије појединих друштвеннх слојева и класа нити група које представљају социјалне проблеме, и тд. а које су у нас веома добро емпиријски проучене и описане у забрањеним књигама, што је министру добро познато. И како да верујемо онима који треба да васпитавају и образују наше најмлађе, када су они који за њих састављају програме образовања и пишу за њих уџбенике, који им прописују услове рада и контролишу њихов рад - склони да МАНИПУЛИШУ СВЕШЋУ ЧИТАВИХГЕНЕРАЦИЈА младих стручњака који he се бавити васпитним радом?
Пише: Мр МАРИНА АРСЕНОВИЋ - ПАВЛОВИЋ
пмш
5