Архив УНС — Листови странака

СЛОБОДНИ - ДА, ПОШТЕНИ - НЕ!

ИНТЕРВЈУ

Разговор са Мирком Јовићем, председником Српске народне обнове, поводом предстојећих избора

Господине Јовићу, по свему судећи и Србија ће први пут од такозваног ослобођења добити прве вишестраначке изборе. Са којим програмом и са каквим надама Српска народна обнова улази у изборну трку? ЈОВИЋ: Могу да кажем да ће Србија средином децембра сигурно добити вишестраначке изборе, али да ти избори неће бити слободни. Да би ти избори били слободни потребно је да се неутрализује огромна предност коју Социјалистичка партија има и која се огледа кроз то што је задржала сва средства, све државне касе, задржала је велики број запослених људи које користи за свој партијски рад, задржала многе аутомобиле и многе зграде, као своја седишта, превозна средства и све друге државне дотације, а многе радне организације под претњом морају да служе као полигон за промовисање политичких циљева Социјалистичке партије, у шта се свакодневно уверавамо. И многе порте српске православне цркве служе за промоцију СПС-а јер су и оне још увек под притиском комунистичко-социјалистичке диктатуре. Злоупотребљавају се и неке годишњице и значајни датуми из наше историје за промоцију политичких циљева Социјалистичке партије. Према томе, у тим условима слободних избора не може бити. Ми смо израчунали да та предност коју СПС има коштала би сваку новосновану странку 300 милиона долара за три месеца. Према трме, слободних избора нема. Ови избори могу једино да буду поштени, ако се испуни онај минимум услова које тражимо, да свака политичка странка, која одлучи да учесгвује на изборима, има право и могућност да контролише бројање гласова, почев од централне државне комисије, па до изборне комисије у изборним јединицама. Само под тим условом, Српска народна обнова ће учествовати на заказаним изборима, јер ако би учествовали на изборима за које знамо унапред да нису слободни, а још уз то и да нису поштени, ми би згазили све оно што смо радили у последње две и по године, јер изузетно размишљамо о томе какви ће трагови остати иза нас, у овоме што радимо. Ми се врло озбиљно припремамо за те прве изборе, имамо и важне разлоге да изађемо на њих, а тај један од њих је и што смо ми једина монархистичка странка у Србији, и што ово нису обични избори и обична предизборна кампања, него се одлучује о судбини српског народа и српске државе. Можда за следећа 2 или 3 века! • Опростите, какве су шансе прве монархистичке странке у послератној Србији, и можете ли нам поближе објаснити програм странке и њене циљеве? ЈОВИЋ: Морам да кажем да на изборима у Србији Српска народна обнова има реалне шансе да уђе у парламент са великим бројем посланика, јер ми смо се уверили на великом броју представл>ања која смо обавили при оснивању наших месних одбора, да је изузетно.расположење српског народа према повратку династије Карађорђевић у Србији, на њихово имаД>е и на српски престо, да би се тако испунила и божија и народна правда, и сматрам уколико не буде подвале, уколико народ схвати да смо ми једина монархистичка странка, да ћемо остварити добар резултат на изборима. За сада и нема озбиљнијих конкурената у том правцу, осим што има неколико оних који подваљују, и који претрчавају из рова у ров, који желе да поново обману и преваре српски народ. Сведоци смо и да није мали број и оних који то раде, јер дешава се да политичке странке и прваци појединих политнчких партија у исто време заговарају Титову Југославију и повратак КарађорђевићЗ. Или да су пре месец дана размшшвали о кандидовању Анте Маркобића за председника Србије, а сада говоре и вичу;

„ЖИВЕО КРАЉ“. Српски народ, надамо се, зна да прати и зна да се осврне и да види шта је ко говорио пре месец, пре два месеца, пре петнаест дана, пре годину, пре две године, и да ће лако утврдити ко даје гаранције за остварење свог програма. Многи су своје програме преплавили, прилагодили садашњем времену, а мора се узети у обзир што ми сада заговарамо, и што су многи у међувремену прихватили и да је то врло тешко било помислити, а некмоли изговорити у децембру, или јануару. Када смо ми пробили, да тако кажем, главом зид, и када смо

створили услове да се разговара о остварању и васкрсу српске државе и повратку Карађорђевића, сада многи желе да протрче кроз ту рупу и да поберу ловорике које нису заслужили. Кажем, познајући српски народ, да он неће насести на те игре које се сад дешавају, и да ће знати да се сете ко је многа питања први почињао, и ко је први завршавао те ствари у Србији у последњих неколико година. Међу те подвале спада и ово што се дешавлао приликом уједињења српске Војводине и Косова и Метохије са матицом Србијом, јер је захваљујући монополу над средс-

твима информисања тадашња Комунистичка а садашња Социјалистичка партија, назвала тај снажни национални покрет у Србији неком АНТИБИРОКРАТСКОМ РЕВОЛУЦИЈОМ и дала за право само себи, да је она присајединила војводину и Косово и ујединила Србију. Ми, који смо учествовали у свему томе, знамо да ту није било ни говора о „антибирократској револуцији“, и да су чак комунисти добијали и забране да не излазе на те скупове, а и тамо где су излазили, долазили су само да би нападали оне који су изашли из чисто родољубивих осећаја, да помогну напаћеном српском народу на Косову и у Југославији. • Да ли Српска народна обнова, у складу са својим политичким програмом, има и’друге програме који би могли да Србију приближе Европи,. и да створе модерну државу. ЈОВИЋ: У свом програму полазимо увек од тога да не желимо да повлачимо никакве последице, у политичком, економском, социјалном и у свим деловима нашег програма, и у еколошком. Када то кажемо Ми српску државу видимо много другачије, и увек гледамо мало унапред. Ми српску државу не видимо у саставу никакве Југославије, и сматрамо да Србија мора већ једном да се од ње одвоји као и од свих оних српских непријатеља који су искористили Југославију да би поробили српски народ задњих 70 година. Увек полазимо од државе коју би ми градили, и због тога је програм Српске народне обнове различит у сваком погледу од програма других политичких странака. Сви они постављају своје програме са много политичке лсфанзиве, јер су руководства новоснованих политичких странака пуна бивших комуниста као чичак, и због тога, због тог свог изфрустрираног и разараног бића, комунизмом, они не могу више нормално да размишл>ају него стално говоре да, ако се у Србији уради ово, а у Хрватској оно, ми ћемо онда урадити оно. Или ако у Ираку избије рат, ми ћемо онда урадити овако. Српска народна обнова има другу концепцију, и ми смо поста-

вили неке цил>еве који полазе од политичке офанзиве, односно сматрамо да један народ какав је српски, у оваквој држави каква је Југославија, не може чекати да се отцепљују неки неисторијски народи, и да стварају своје националне државне заједнице, а да ми будемо расути, и да живимо у шест суверених држава. Ми желимо, пре свега, формирање националне и државне заједнице Срба, желимо да та државна и национална заједница буде одвојена од Југославија. Сматрамо да нам Југославија не треба, јер ако ћемо ући у уједињену Европу, о којој сви причају, нама није потребна Југославија за то, ми можемо као Србија, и као српски народ, ући у ту Европу. Ми ћемо са Хрватима и Словенцима бити заједно у тој уједињеној Европи, према томе није потребно да између Европе и нас постоји нека Југославија. • Самостална Србија је трајан политички програм и циљ Српске народне обнове? ЈОВИЋ: То је у сваком случају оно од чега се мора поћи. Јер ако се држава за коју се залажемо зове Србија а не Југославија, и ако је та држава уређена као уставна парламентарна монархија, за шта се и српски народ залаже, то је сасвим друга концепција и за Устав, и за изборне законе, и за привреду и за пољопривреду, и за туризам и школство и за културу, за цркву и међународне односе, за екологију и све друго што је везано за државу. Ми смо се у тим одређивањем према државној заједници, према државном уређењу, већ одредили. Уставна парламентарна монархија Србија, односно Крал>евина Србија, има већ припремл>ене и своје изборне законе, устав, има своје сим?sолс лржавие' и државНОСТИ, грб, ХИМчу ч <***} , трасиран пут ка пријатељима и став према неприајтељима, и све би се врло брзо поставило на своје место. Овако, у овој Југославији, у овом лудилу између Југославије и Србије и српства и муслиманства, српски народ је разапет и не може да оствари ниједан од својих основних задатака на уједињењу, ослобођењу, и васкрсу свих вредности које постоје већ вековима у нашем народу.

ЈЕСУ ЛИ ВЛАДИКЕ ИЗ КУМРОВЦА

ЦРКВА И ПОЛИТИКА

• Има доста цркве у мас-медијима, али из мастмедија нема никог у цркви • Зашто поједини црквени достојанственици иду наруку комунистима • Пати ли црква од амнезије Тактика је очевидно добро разрађена: прерушени комунсити би да напречац освоје Срспку православну цркву, њене достојанственике, свештенике и монахе, све оне који с црквом имају било какве везе! До јуче, разарана, попљувана, прогоњена, непотребна Црква данас комунситима постаје главни мамац! Како и не би кад уз њену помоћ треба да добију изборе! Ако отворите новине, ослушнете радио, погледате телевизију видећете цркву! Цркве има доста у свим мас-медијима, али из мас-медија, изузму ли се поједини новинари, за које се зна да су молитвени људи, нема никога! Добро би било кад би неки уредник из новина или телевизије ушао у цркву, или кад би то учинио неко од комунистичко-социјалистичких функционера. Њима то не пада на памет, јер су окорели атеисти, с Богом и Црквом немају ништа заједничко, осим што им је сада Црква потребна као хлеб насушни. Знају они да је, упркос свему, Црква још моћна, њених тридесетак владика и њених око две хиљаде свештенпка, заложе ли се у својим проповеди-

ма за новопечене социЈалисте могли би да се надају повољнијим резултатима у изборима! Нема стдвари које комунисти неће учинити ако им то омогућује да задрже власт! Све је код њих срачунато. Мисле, поред осталог, да Црква пати од амнезије! Има свакако појединих црквених људи који би сва зла, учињена Цркви, мислећи да њима лично може користити, да забораве. И овом приликом треба рећи: Црква памти све! И разарања, и хапшења владика и свештеника, и претварања цркава у коњушнице, и „сахрањивање“ Бога. У више места су комунисти организовали овакве сахране: штампали су посмртнице из којих се „види“ да је Бог „умро“, лепили их по граду, позивајући народ на сахрану. Да би све било „аутентично“, имали су и ковчег и ископану раку на гробљу у којој ће „сахранити“ Бога. Побожни српски народ није се одазвао овом позиву, па су се у „партији“ нашли само атеисти, док су приликом „сахране" говорили полнтички комесари. Црква, дабоме. не може да заборави убијања свештеника и прогоне. Како може да заборави ми-

трополита црногорског Јоаникија, кога су комунисти убили лопатом у почетку 1945. године негде око Букуље код Аранђеловца! Како да заборави теолога и свештеника Луку Вукумоновића, кога су такође убили комунисти! Његов рођени брат Светозар-Темпо може да га заборави, али Црква не може. Како Црква може да заборави стотине свештеника који су после рата чамили у Титовим казаматима! Како може да заборави хапшење владике жичког др

Василија Костића! Како да заборави хапшење попа Неђе Јањића и десетине студената Богословског факултета! Како може да заборави прогон аве Јустина Поповића, једног од највећих теолога и мислилаца у Српској Цркви! Како може да заборави хапшење стотина хиљада верника само зато што су били против сурове владавине Јосипа Броза! Црква се не може прерушавати, не може се прилагођавати, она је вечна! Поједини црквени достијанственици стално истичу да црква

није политичка, да се не бави политиком, партијама, да је надстдраначка и то би било сасвим у реду. Камо среће да она то јесте, али, на жалост, није! Ако неко из Цркве изјави да су „добри односи између Цркве и државе“, а при том зна за све оне прогоне шта је то ако није политика, али политика у кордст комуниста! Кад свештеник из Ниша дође на такозвани Конгрес уједињења комуниста и социјалиста и при том, уместо тропара Светом Сави, от-

пева славопојке Јосипу Брозу, шта је то него најцрња политика у корист комуниста, тим пре што његово понашање остаје некажњено. Зашто се овом приликом не присетити рашчињења свештеника који су радили за Српство и Српску цркву! Присетимо се проте Томе Марковића, који живи и ради у Дортмунду, и његовог рашчињења! Присетимо се рашчињења владике Дионисија у АмериЦи!У чему је била његова кривица? У томе што је усред Њујорка наставак на 13 стр.

НОВЕМБАР 1990.

ОТАЏБИНА