Архив УНС — Листови странака
УБИЈАЛИ СУ МАЉЕВИМА
ЗЛОЧИНИ: ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ СЛАВКА ТОМАШЕВИЋА, ИЗ ОКОЛИНЕ ЧАЧКА О НЕВИЂЕНИМ ЗЛОЧИНИМА „ОСЛОБОДИЛАЦА“
Сведочење Славка Томашевића „записано“ је већ на многим магнетофонским тракама, понешто од његових изјава је и објављено по новинама
Деценијама се у Чачку шапутало о масовним гробницама Срба које су комунсити побили по завршетку рата. Рата, дакле, није било, али су убијања настављена, с тим што су била жешћа и масовнија него у рату. Победиоци су журили да што пре ликвидирају своје тадашње и будуће противнике. Гробница, масовних, има на неколико места, али је, по свему судећи, највећа она поред садашњег фудбалског игралишта на бедему поред Мораве. О тим масовним гробницама говори и Славко Томашевић, са периферије Чачка, из села Коњевића, који их је, као затвореник копао и затрпавао жртве. По цену живота Томашевић је одлучио да говори, јер га, како каже, мучи сазнање да су жртве неопојане и да су без видног обележја.
Неки су живи закопани Сведочење Славка Томашевића „записано“ је већ на многим магнетофонским тракама, понешто од његових изјава је и објављено по новинама, али целовита прича ће тек бити речена. Ево шта овај човек каже: Нашао сам се у чачанском затвору од половине децембра 1944. до пред крај јануара следеће године. Знам поуздано да су намеравали да ме убију само зато што сам неколико месеци био у четницима Јер су ме они мобилисали. Мој старнји брат је био четник, али је некако ухваћен и после „ослобођења" Г орњег Милановца убијен и сахрањен на месту које ће нешто касније бити названо Брдом мира. Било је у почетку дозволјСно да се жртве откопају и носе. Тако сам и ја дошао с ковчегом и жељом да нађем брата. Било је више несрећних породица које су тражиле своје најближе, па смо копали заједно. Гробница је била велика а лешеви унакажени ... Нисам могао да препознам брата. Оставио сам ковчег и рекао ко препозна неког свог, ево му ковчега, нека га носи. Вратио сам
се у Чачак и убрзо потом био ухапешн. О мукама у чачанском затвору Томашевић овако сведочи: То је био пакао. Тукли су све редом, из часа у час, из вечери у вече, тако да су јауци одјекивали непрекидно. Затвор је био тесан,
јер су групе довођене сваког дана. Увече, обично око поноћи, или пред зору, затвор се празнио тако што су неке групе одвођене да би негде биле ликвидиране. Није ту било ни суда, ни ислеђења. Требало је да и ја будем ликвидиран,
али ме је спасао један близак рођак, који је, иначе, био политички комесар. Мислили су да ћу бити кориснији као —гробар, јер сам оио млад, спажан, тек ми Је оило двадесет година. Тако је било. Дању сам с још неколицином затвореника копао гробнице поред Мораве, а ноћу сахрањивао убијене. На питање колико је гробница и које величине откопао, Томашевић одговара: Начинио сам најмање десет гробнпца. Величина је зависила од броја људи које су наредне вечери требалб да побију. Десет, двадесет, педесет људи у једној
гробници. Ја сам их сахранио, али сам, на гледао кад су их убијали. Нико није убијен из ватреног оружја маљеви, гвоздене штангле, челични ланци, чекићи, кочеви то је било оружје којим су жртве ликвидиране. Сви су један за другог били везани. Уби-
јани су над раком, неки нису били дотучени, али су их убијени повукли са собом, па су неки живп сахрањени. Кад смо их затрпавали, чули су се кркл>ање и тихи јауци. Ја сам сахранио око 1.500 људи. И данас ми се јавл>ају ти ужасни призори. Зато сам одлучио да проговорим. Те жртве заслужују да буду опојане и достојно сахрањене. То је једини разлог због чега све ово откривам.
Кћери српских официра Томашевић је, пошто се захваљујући свом рођаку искобељао из затвора, обрео у дисциплинском батаљону у Краљеву. Ту је провео неко време, да би стигао у Београд и то у Команду града Београда. О том времену сведочи као о својеврсном насиљу, изведеном на кћерима српских официра, које су похапшене да би партизанским командантима послужиле за забаву и иживл>авање. То је био нови пакао прича Томашевић. У двадесет соба било је затворено 120 младих девојака. Најмлађа је могла да има 16, а најстарија двадесет и две-три године. Добро су их хранили, а увече око осам, девет часова некуда одводили, да би их већ око шест ујутро враћали у затвор. После неколико дана сазнао сам ко су и коме служе. То су биле кћери српских официра, који су били у покрету Драже Михаиловића, а служцле су партизанским командантима за забаву. На овај чин оне су биле принуђене. Биле су затворенице, без кривице, разуме се, осим ако им кривица није била у томе што су им очеви били у „непријатељској војсци! Никад нећу моћи да заборавим једну од њих: тек што су је били одвезли на „забаву“ вратили су је после једног сата, али изубијану, у модрицама. Рекла ми је да је одбила ту врсту забаве, зато је тако прошла. Те девојке су остале годину дана у том специјалном затвору и строго се водило рачуна о томе да се то остане строга војна тајна.
Појео свој дневник
Томашевић је, на своју несрећу, бележио у свој дневник све оно што се догађало у доба рата, време проведено у затвору у Чачку, убијања и сахране, као и судбине кћери српских официра, силом љубавниде партизанских команданата. Бележио је и неке занимљиве детаље из времена кад је учио занат у Београду, пре рата. Није ни слутио да ће доћи час да те своје записе поједе у чачанском затвору. Ево што он о томе каже:
Негде 1949. године око нашег села мували су се чувени четници „Шуљага“ и неки Младеновић. Свака кућа била је сумњива за УДБУ, па и .моја, иако нисам имао никакве везе с овим људима. Мислили су да им неко јатакује, па су мотрили на све. Тако су, једног дана, удбаши дошли и у моју кућу, претресли су све, нису нашли никакав траг о јатаковању, али су пронашли мој дневник.
Кад је један од тих људи почео да листа и кад је видео шта је у њему одмах су ме затворили и наредили да поједем тај дневник'. Била је то подебела свеска и ја сам, с невиђеном муком, јео лист по лист. Сваког дана су проверавали колико сам појео. Воду ми нису давали, тако да сам био принуђен да пијем своју мокраћу... О тим мукама Славко Томашевић још каже;
Дневник сам појео за девет дана. Тог последњег дана, кад сам појео и последњи лист, осетио сам такве грчеве и болове да сам изгубио свест. Одвели су ме код др Бошковића, за кога сам знао да је частан човек. Он ме је спасао. Дневник сам, дакле, појео, али је све остало у мојој глави, сваки детаљ, свака чињеница, имена неких жртава, имена убица и тамничара. Борци тужили Томашевића Бележећи ову причу Славка Томашевића ми, разуме се, не тврдимо да ли је све то истина. Ми само преносимо оно што један ментално и физички потпуно здрав човек говори. А да ли је све то истина, ускоро ће се сазнати, по свему судећи на суду! Борачка организација Чачка, како се сазнаје, тужила је редовном суду Славка Томашевића да измишља приче о масовним убијањима у првим послератним годинама. Истина, борци у својој тужби не поричу све, они тврде да је на бедемима поред Мораве убијено нешто више од 100 људи, за које они тврде да су били ратни злочинци. Хоће ли доћи до суда и суђења? На ово је тешко одговорити с обзиром на чињеницу да су се готово сви чачански адвокати договорили да бесплатно заступају Томашевића и да ће настојати да се утврди истина. Како борци тврде да је убијено нешто више од 100, а Томашевић истиче да је он сахранио око 1.500 душа, суду не остаје ништа друго већ да наложи да се откопају гробнице и преброје лобање! Тада би се могло утврдити ко говори истину. Суду су неопходни материјални докази. Осим тога, адвокати ће тражити да се и за оне жртве, чији број наводе борци, понуде докази да су били „ратни злочинци“. Потребно је да се о томе понуде докази: ислеђења, пресуде, начин извршења казне. Ко их је, када, и зашто осудио и на који су начин ликвидирани. Руку на срце, не верујемо да ће суд прихватити тужбу борачке организације, јер ће се наћи на невиђеној муци пред захтевом да се откопају гробнице и преброје жртве. А ако то суд прихвати, нема сумње да ће доћи до откопавања масовних гробница у Ужицу, Краљеву, Крушевцу, Крагујевцу, Смедереву, Београду...
Славко Томашевић није забринут. Напротив! Каже: Једва чекам да дође до суда. Тада ћу им не само рећи где су гробнице, колико је људи убијено, већ ћу се, иако сам већ у годинама, радо прихватити откопавања гробница. Спреман сам да бројим лобање... Расплет се ових дана очекује.
Славољуб С. Поповић
ШШШ-П -СШ. 4ВСКИ, ЈКМИ4 МИСЛО: )4 КРАЉЛ ш* ■ /Ј т 1 11 г| I ј /\ ' /
Видела их је цела Србија: Они су победили сепаратисте
ШИЦОВА СМРТ
Још се пролеће ннје било огласило 1945. године, четника Шица ухватили су, после обимног трагања, на тавану, веле, зетовљеве куће у селу Раслови. Народ је свашта причао, чак и то да га је зет Боћа проказао новој народној власти. Веле и то да Шица не би никад ухватили да није издан. Увезан као одојче, више ношен него вођен од нове народне милиције, Шицо је главним сеоским друмом провођен на своје последње одредиште. Зарастао у браду, малог раста и широких рамена, унезверено је гледао на све око себе. Чинило му се да никога не познаје. Уз ооруук и уз смех подизан је тако везан на горњи спрат старог каменог задружног здања и смештен, умотан као мумија, поред велике сале за свакојаке народне светковине, у мању просторију, до главног друма, где је покаткад бивала позорница.
Задовољни као и сви победници,загледали су га и запиткивали Станко и Војо, нови командири тек створене народне милиције. Нису се ни надали да ће од њега извући коју реч. Увезан сад у клупко, лежао је четник Шицо испод ниског прозора до главног пута. Нису се од њега одвајали. Пред само вече, нешто је тешко пало са прозора задружног дома. Шицо је главом ударио у бетон. Глава му је на крст напукла. Пенио је на уста и сав у ропцу дахтао. Видело се да му је крај. Нови командири Станко и Војо сиђоше, смешећи се, одмах са спрата и упалише свећу и ставише воштаницу у раздвојени крстати део лобање. Шицо је ускоро у мукама издахнуо са свећом на глави.
МИОДРАГ ЈАЋИМОВИЋ
(Прича из књиге „УСРЕЋИТЕЉИ“, Бгд. 1989)
НОВЕМБАР 1990.
ОТАЏБИНА
7