Архив УНС — Листови странака

ПРОТИВ СВАКОГ ЗЛА И СВИХ ДЕОБА

ГОВОР БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ КРАЉА ПЕТРА II СРБИМА У БИЛЕФЕЛДУ 6. СЕПТЕМБРА 1964. ГОДИНЕ

„Браћо и сестре, Ја сам срећан и задовољан, узбуђен, што вас видим данас у тако лепом броју, да ме данас дочекате и поздравите. То ми даје нове снаге, наде, поуздања, да продужим, с вашом подршком, своју тешку дужност, која ми је милошћу божјом и вољом народном додељена. Хвала вам, браћо и сестре. Пратећи већ пуну годину дана развој подвојености, ја са забринутошћу сазнајем да вас у родољубивом раду, у последње време, растрже подвојеност по питању наше Цркве. Вама је свима познато да је наша отачаствена Црква поробљена, бичевана, да се грчи у претешким боловима више него друге вероисповести. Оз частвена Црква очекује од вас, својих слободних синова, да је ослободите атеистичке тираније и поклекле јерархије, као што отачаствени народ очекује да га ослободите од комунистичких насилника. То је ваша света, национална и светосавска дужност, због које се и данас налазите у туђини, у изгнанству. Једног дана, ослобођена мајка Црква исказаће вам своју благодарност и говорити истим, светосавским језиком, којим ми данас говоримо у њено и у своје име. Отказали сте послушност комунистичком режиму у Југославији, али се зато никад нисте духовно одвојили од своје мајке Отаџбине. Ви, данас, отказујете послушност јерархији која мора да слуша комунисте, али се тиме не одвајате од те своје мајке Цркве, него видно потврђујете своју љубав и бригу за њен мученички положај. Између нас и оних који угњетавају народ и веру, нема никаквог јединства, него непрекидан рат, до ослобођења. Вратићемо се у дане општег народног васкрса, кад ропски ланци буду пуцали. Тада ћемо се и физички заувек дружити са својим напаћеним народом и Црквом, од којих се никада, ниједног дана, нисмо духом одвајали. Ово што се данас догађа није никакво црквено ни канонско питање, него чисто национално питање. Комунисти настоје да преко наше потлачене јерархије у Југославији, разједине, заваде и да зграбе црквене општине у слободи за своју завереничку делатност против српске емиграције, против слободе и демократије држава где се налазе наше црквене општине. Дужност према Цркви и лојалност према државама, које су вам указале племенито гостопримство, налажу вам да се храбро одупрете том препреденом комунистичком плану. И због тога, руковођен осећајима мојих историјских краљевских дужности према вери, Цркви и народу, ја сам вам упутио своју поруку од 15. јуна 1963. године, да бих недвосмислено подвукао свој став у одбрану, мени и вама, драге и свете Српске православне цркве у слободном свету. То је, по мом дубоком уверењу, једини могући став за једног краља, истинског браниоца Цркве, вере и народа и његов једино могући одговор на одлуке Светог архијерејског сабора од маја прошле године, донете под притиском комунистичког режима. Обавештења која сам примио показују да је огромна већина вас у слободном свету прихватила ту моју поруку као велико охрабрење и као такву је одушевљено поздравила. Исто тако, из поробљене отаџбине допрли су до мене благослови правих светосавских архијереја и свештеника и изрази благодарности нашег поробљеног народа. На другој страни, известан број наших људи, предвођени свештенослужитељима, који овде, у слободном свету, заговарају сарадњу са комунистичким режимом у земљи на пољу црквеног живота, осетили су се том мојом поруком погођени. Због ње, они оптужују моје саветнике да су ме рђаво саветовали да у овим најтежим часовима за нашу свету Српску православну цркву од њеног по-

стојања устанем против поменутих одлука Светог архијерејског саобра. Они веле да је требало по том питању да будем неутралан, да останем по страни. Поједики наводе да моја одлука представља велику подршку наводним расколннцима и тобожњем расколу у нашој Српској православној цркви. Пратећи с пажњом догађаје који су у међувремену уследили и руковођен истим осећајем дужности као и прошле године, ја вам се данас обраћам као правој деци светосавској, да бих свакога упозорио на следећу чињеницу: у нашем народу је дубоко укорењено веровање да је краљ први домаћин нације, као и да је у нас Црква народ, а народ Црква! Према томе, кад су у питању вера и Црква, краљ нема право да буде неутралан и да стоји по страни. Домаћин не сме и не може да препушта своју чељад саме себи, јер би то било пренебегавање негових најосновнијих дужности и обавеза. Они који су прижељкивали и још прижељкују моју неутралност у овим судбоносним догађајима по нашу Српску православну цркву, треба да прочитају записе о Сабору у Жичи, који је расправљао о борби и мерама против богумила, или хронике о крсташким војнама и ратовима за веру и цркву у Никејском и другим царствима Блиског истока. Тамо ће наћи довољно разлога и правих одговора зашто ја, као истински бранилац вере, цркве и народа у питањима ове врсте не могу и не смем да будем неутралан. Они, који оптужују моје саветнике због моје поруке од 15. јуна 1963. године, чине неопростив грех. Ја лично и нико други носим сву одговорност за њих, као што искључиво мени припада, чврсто сам уверен, да га имам, благослов Цркве, Отаџбине и народа, што сам подигао свој глас за добро њихово и тако искупио њихово поверење. Од времена Немање, Светог Саве и осталих славних Немањића, па све до мог блаженопочившег родитеља, сви српски владри беху благоверни и христољубиви, сви одлучни браниоци вере, Цркве и народа. Они, искључиво, беху моји примери за углед. Јасно је да, имајући пред очима такве примере из далеке и блиске прошлости, ни ја нисам могао друкчије да поступам, већ да одлучно устанем против једне нове врсте богумилства или дводушности у нашој Српској православној цркви. За мене, који сам ступио на престо предака у знак одбране Крста и слободе од најезде Хитлерове и ропства у њој оличеног, и под чијом су владавином умирале под истим знамењима легије хероја и мученика, а највећи међу њима генерал Дража Михаиловић, није никад била и никад неће бити могућна сарадња између Христа и антихриста, између крсташа Светог Саве и комунистичког безбожништва. Али, ако нико други, онда би наши свештенослужитељи морали добро да знају славни и дубоко потресну историју хаџи - Дјере и хацн Рувима и младог Ђакона Авакума. „Они би, исто тако, морали да знају колико је славних и храбрих архијереја и свештеника мученика пало од безбожничке комунситичке руке, јер ти мученици нису склапали савез са састаном. Они су изабрали страдање и смрт исто онако као и свети Поликар у другом веку, који је радије издахнуо у огњу али се није хтео одрећи Спасител>а кога је исповедао. Ниједан међу нама у слободном свету, после двадесет годииа тлачења народа и прогона Цркве од ' стране комуниста у нашој отацбини, не може рећи да не зна да је читав тај период време безобзирног убијања духа живог у Цркви; време у коме један доследно безбожнн режим чини све да Цркву изнутра разгради, да јој сасече све корене из којих би се могла обно-

вити њена боља и изгледнија будућност, јер је вођи тог режима био и остао животни циљ да убије без остатка живу веру у срцу и савести народа. Да је тако у нашој поробљеној отацбини ја сам веровао и онда кад је на престолу патријарха срп-

еких седео патријарх Викентије, као, што у то и данас непромењено верујем кад се на њему налази патријарх Герман. Јер ништа се у том односу на нашу Српску православну цркву није променило. И ја и ви напустили смо тле отаџбине у којој је на челу Српске православне цркве стајао неустрашиви српски патријарх Гаврило, кога је непријатељ утамничио у злогласном Дахау, али који је доследно бранио јединство Српске православне цркве. Ту јединственост наше Српске православне цркве уништили су баш они који заговарају сарадњу, који раде за комунистичког тиранина, чији је животни циљ да убије, без остатка, живу веру у срцу и свести народа. Хоће да криво примене и тумаче речи Христове: „Богу Божије, а цару-царево“. Да ли су игде у светим књигама нашли да Христос, апостоли и свети оци хришћански говораху народу да римским прогонитељима вере и цркве Хирстове треба дати и душу своју или само плаћати порез у чему је и права суштина „царуцарево“. Моје је дубоко уверење да је првенствено дужност свих свештенослужитеља наше свете Српске православне цркве да одбијају и да се најодлучније боре против сарадње са антихристом, јер то није светосавски пут искушења и жртве. Зато и не могу да сматрам расколницима оне међу нама који ту сарадњу и послушност не прихватају и који неустрашиво бране слободу наше Православне цркве, по цену највиших понижавања, жртви и страдања. Није мање дубоко ни моје уверење да сте ви, који већ две деценије делите са мном горчину изгнаничког живота, свесни наде коју и у мене и у вас полаже Отацбина, не да склапамо споразуме о сарадњи са њеним поробитељима, већ

да се боримо против њих, ради њеног што скоријег ослобођења. Ја се никад нисам одрекао престола предака, па према томе ни дужности и обавеза према Цркви, вери, народу и отаџбини. Један од видова мојој верности заклетви коју сам при ступању на

престо положио Јесте: стојим и остајем непоколебљиво на бранику слободе моје и ваше свете Српске православне цркве. Чинио сам тако до сада, чинићу тако и убудуће до краја свог живота. Зато позћвам са овог места све родољубиве и демократске снаге српске емиграције да се уједине око слободног дела своје Светосавске цркве, како би се снажно и достојанствено одбили покушаји комунистичког продирања у наш црквени живот и преко њега у наш национални рад. Ако то не учините, ваше богомоље и цркве, и црквене општине постаће временом прикривене помоћне установе комунистичких амбасада и конзулата. Црква треба да нас уједињује, а не разједињује. Они родољуби, Срби и Српкиње који су се несрећно определили за послушност поробљеној јерархији, учинили су то у незнању. Не грдите их и не осуђујте их, нег им помозите да сагледају истину, јер и они су, као и ви, добри православци и патриоте. С вером у Бога, да ће народ и Црква срећно пребродити и ову кризу и победити и у овој несрећној и наметнутој борби, ми желимо нашој Цркви процват и успех који јој историјски припада. „Живели!“ • У целини, као веома поучан и за наше савремене прилике, објављујемо говор блаженопочившег крал>а Петра 11, одржан на његов рођендан, 6. септембра 1964. године, у Билефелду, у Западној Немачкој. Његов говор пропраћен је одобравањем и клицањем Срба који су били дошли из многих крајева света.

ПОШТА ТВОРЦУ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Први пут у последњих педесет година је јавно обележена годишњица смрти крања Александра I Карађорђевића, у6ијеног9, октобра 1934. уатентату у Марсеју. У Цркви светог Ђорђа на Опленцу, венац је у Крипти на гроб краља Ујединитеља и творца Југославије положила, његова снаха принцеза Линда, супруга I омислава Карађорђевића. Одржана је пригодна академија у поставци Јована Ђурића, а врнце су још положили представници многих политичких страиака и поштоваоци историјског дела краља Александра. ТсПскА ,

ОТАЏБИНА

НОВЕМБАР 1990