Архив УНС — Листови странака

КРАЉ ПЕТАР ОД РОЂЕЊА ДО СМРТИ

Поштовани читаоци, ево, од првог броја, "Српска слога” иочиље да објављује два фељтона, јер је то жеља многобројних чланова Српског ројалистичког блока. Први је посвећен Краљу Петру Првом, док ћемо у другом писати о четничком покрету код нас, на основу сећања и записа војводе Косте Пећанца

СРПСКИ КРАЉ ПЕТАР ПРВИ

СТАЊЕ У ЕВРОПИ И У СРБИЈИ

Крајем тридесетих и почетком четрдесетих година прошлога века у целој Европи осећао се тежак притисак тада аустријског првог министра, кнеза Метерника, који је био противник сваког напретка, а нарочито противник стварања Србије. Као противник сваког напретка, мрзео је људе који су желели промене. С тога је мрзео све људе који су били слободоумни и желели нове установе. У очима овога назадњака био је бунтовник и метежник сваки онај чиновник, књижевник, адвокат, професор или учитељ, који би тражио устт. Ова реч за њега је била страшило, јер је по његовом схватању значило исто што и промена, метеж и буна. У оно време он је успео да своје гледиште на новине (реформе) наметне свима државам у Европи. Највећу потпору и слепог извршиоца својих назадњачких планова, у борби против сваке новине и слободне мисли, Метерник је нашао у рускоме цару Николи И. Овај цар био је деспот у држави својој. Апсолутист ("самођержец”, како Руси веле) од главе до пете, он се бојао сваке слободне мисли као авети револуције. У сваком покрету каквог потчињеног народа против својих господара угњетача њему се привиђала црвена јакобинска авет. Видећи у сваком напредном покрету револуцију и бојећи се за своју апсолутну власт, Никола И умножи војску сталног кадра до пола милиона бајонета. Част, живот и имовину свију Руса, почевши од свог првог министра до последњег сељака у селу, предао је у руке тајној полицији, којој су заповедали његови и Метерникови љубимци. Све у Русији дрхтало је у страху од овог великог тиранина XIX. И Метерник и Никола I пазили су Аргусовим очима на сваки покрет у Европи, бојећи се сваког напреднијег покрета, и трудиле се не само да угуше сваки покрет у својим државама него и у суседним. Бојећи се сваког покрета у Европи, они га нису допуштали ни у Србији. Устав од 1835. (који је оређивао како права и дужности кнеза Милоша, тако права и дужности српских грађана) Метерник је сма-

трао као заверу, као буну иреволуцију, које могу побунити многе незадовољне народе у Хабсбурговој монархији. Зато су и Аустрија и Русија 1835. протестовале против Сретењског Устава, који је давао народу у Србији права да се скупља на Скупштину и да решава о својој судби. Утицајем ове две државе Србија је добила и устав од 1838., који је био узрок разним политичким потресима у Србији у току двадесет година. Аустрија и Русија устале су биле и против избора Александра Карађорђевића за кнеза Србије, који је извршила Скупштина 2. септембра 1842., после одласка кнеза Михаила из Србије.

ОТАЦ КРАЉА ПЕТРА

Година 1806. била је година великих борби, честих победа и највећих успеха у Устанку. Она је донела Србији оне славне победе Салашу, на Мишару, на Делиграду, на Београду и над ПазванОглом Те славне године по српско оружје, у Тополи, 29. септембра родио се Карађорђу син, који је на крштењудобио име Алексанар. Он је у седмој години, због пада Србије (1813.), морао заједно са мајком напустити Србију, коју после тога није видео све до 1839. године. Отишавши из Србије у Аустрију, Карађорђе је, пошто је после годину дана ослобођен затвора, заузимањем цара Александра И, прешао у Русију заједно са својом породицом и настанио се у Бесарабији у вароши Хотину. Ту је његов млађи син Александар, школу учио (старији Алекса школовао се у Пажевском Корпусу у Петрограду). Када Карађорђе погибе 1817. године, Александар је остао у Хотину поред своје матере Јелене, па се ту и оженио 1830. године Персидом, унуком војводе Јакова Ненадовића (ћерком Јевремом), којој је тада било седамнаест гбдина (рођена је фебруара 1813). Александар Карађорђевић дошао је у Србију тек 1839. године, а2l. септембра 1840. постављен је за члана суда београдског округа. После шест месеци, 15. априла 1841., постављен је за поручника и ађутанта младоме кнезу Михаилу. После Вучићеве буне, 1842., када је кнез Михаило морао отићи из Србије, Александар је на Врачару изабран за кнеза српскога.

У време избора за кнеза Александар је био човек око 36 година. Био је човек добра срца, тих и миран. Као ађутант, био је далеко од борбе партијских поглавица. Ничега у себи није имао што би напомињало бунтовника. Али, Александра је за кнеза изабрао народ на једној скупштини после преврата. Метерник, противник сваког учешћа народа у променама на престолу, а нарочито народних скупштина и устава, одмах је протестовао против свега онога што је у Србији урађено крајем августа и почетком септембра 1842. године. Осим тога, Метерник се обратио цару Николи (17. дец. 1842.), као заштитнику Србије, и Порти, како против преврата у Србији тако и против избора Карађорђевића за кнеза. Ни цар Никола, ни Русија нису ништа имали лично против Александра, него су били против начина којим је он изабран за кнеза. Сви протести завршили су се тиме што је први избор Александра за кнеза поништен, што је Русија послала у Србију свога изасланика, барона Ливена (Немца из балтичког краја), царева ађутанта. Овај човек, интелигентан и разборит, дошавши у Србију, видео је да се пређашње стање не може повратити; али, он није могао, као представник цара Николе I, одобрити ни оно што је побуњен надод, са Вучићем на челу, створио. Осим тога, и Метерник је протестовао на Порти (у писму од 12. априла 1843.), говорећи да је српски покрет дело револуције, да је требало да султан тај покрет угуши, а не да му повлађује, и, најпосле, да је покрет противан основном закону (уставу), који је народу Турска дала, а Русија га зајемчила. После дугих преговора између дворова и Порте, ова последња најпосле је морала примити предлог рускога цара, који се састојао из ове четири тачке: 1. Да се збаци кнез Александар; 2. Да се изврши нов избор у пуној слободи; 3. Да се уклони из Београда Ћамил-паша, којега руски двор сматра као главног кривца у прошлим немирима; и, најпосле: 4. Да се казне најглавније коловође немира, и то: Вучић и Петронијевић. (Наставиће се)

Српска слога, мај 1991