Архив УНС — Листови странака
Војвода Коста Пећенац: ЧЕТНИЧКЕ АКЦИЈЕ 1903 - 1912.
Друговима и читаоцима Да бих се одужио својим палим друговима и четницима, пријатељима и добротворима, који нису имали среће, да доживе ивиде очима резултате свога рада, одлучио сам, да напишем ову Споменицу. Нисам жалио труда и настојавао сам, да што тачније изнесем истините податке о раду и делима сваког појединца у колико сам у своје време забележио и био у могућности, да запамтим. Ова споменица, очекивала се од учесника из редова интелектуалаца, али, како се није до данас појавила, а ми изумиремо, осетио сам за потребно, да оставим потомству за углед видна доказа примера ради, са колико су се добровољног самоодрицања жртвовали њихови претци, за величну наше данашње проширене отацбине и срећнију будућност потомства.
Војвода, Коста Пећанац
Ову књигу
ЧЕТНИЧКЕ ИСТОРИЈЕ
изтешкихдана, посвећујем успомени на великог родољуба
Поч. д-р МИХАПЛА ШУШКАЛОВИЋА Пок. д-р Шушкаловић рођен је у Сарајеву 25. децембра 1861 год. од оца Александра, учитеља, и матере Петре.
Његовиродитељи преселили су се у Београд 1862 године, где је он доцније изучио основну школу, гимназију и Велику школу. А затим га је држава као свога питомца послала у Беч, где је завршио медецински факултет. По завршетку студија, са врло добрим успехом, вратио се у Београд. Како су се у том времену у Јужној Србији, онда под турском управом, почели појављивати из Софије и Атине људи са вишим школским образовањем, а нарочито лекари и просветни радници, Министарство иностраних дела учини апел на д-р Шушкаловића, да својевољно пристане да оде за лекара у Скопље некадашњу престоницу Цара Душана - како би својим патриотским радом прикупио око себе што више нашег народа из тих крајева и васпитао их у националном и културном погледу. Д-р Шушкаловић је ову понуду сматрао за велику почаст и поверење и без предомишљања се примио ове деликатне и пуне ризика дужности. Као што ће се даље видети д-р Шушкаловић је ову дужност најсавесније извршио не жалећи уложени рад и труд па и личне материјалне издатке. Године 1892 издејствован је ферман од Порте из Цариграда, којим се д-р Шушкаловићу одобрава, да лекарску праксу може вршити у Скопљу. Доласком у Скопље д-р Шушкалоћића осетила се одмах живахност на националном пољу, - јер је одмах ступио у везу, са ондашњим генералним конзулом Карићем и митрополитом Дионисијем и отпочео рад, а доцније наставио са благопочившим митрополитом Фермилијаном, почленерал. конзулом Михаилом Ристићем, поч. професором и великим националним радником Илијом Вучетићем, Младеном Поповићем - Призренцем и другим просветним раденицима. Ови родољуби, са још другим виђенијим грађанима из Скопља и околине створили су међусобну сарадњу - ради спасавања нашег тамошњег живља, како од обести Арнаута, тако и од неоправдане пропаганде бугарских егзархиста. Како су код д-р Шушкаловића била отворена врата свакоме под видом лечења, сва реферисања о нашем живљу од стране многобројних повереника, а нарочито учитеља и свештеника - подношена су д-р Шушкаловићу, а он их је лредавао конзулату и митрополи-
ји, који су их слали званичном Београду. Турцима ово делање није падало много у очи - због тога што је код њега - д-р Шушкаловића као код лекара, у свако доба сваки, могао несметано долазити. По наступању 1903 године обест арнаутска, а услед аљкавости саме турске власти постигла је врхунац у злочинствима и настало j'e неподношљиво стање, тако да је ова неподношљива атмосфера захватила целу Јужну Србију, што је утицало да се зближе егзархисте и Срби, који су раније били подељени у два табора. Народ се почео припремати на устанак и као делегата шаље у Београд д-р Шушкаловића да он зналачки изложи очај'но стање тамошњег Српског живља. Он се радо примио овог деликатног и судбоносног задатка, - како за себе, тако и за цео живаљ оних крајева. По доласку у Београд, изложио је меродавним факторима право стање, али како j'e у Београду тада била политичка неизвесност, пошто због догађаја од 29. маја стишавање духова није било још постигнуто, његов предлог буде од стране меродавних одбијен, тако да се д-р Шушкаловић враћа у Скопље са великим болом у души свога неуспеха у повереној му мисији, али он и даље не клоне духом већ са устострученим напорима наставља свој националнирад. Народ из јужних крајева обраћа се Софији, која, народу после малог колебања, излази у сусрет и тако букне Илиндански устанак у центру Јужне Србије - Крушеву. Овај устанак требао је да избије једновремено у целој Јужној Србији, али због неслагања званичног Београда са истим, чисто српски крајеви махом су се уздржали од истог, а уз њих и многи егзархисти, те је успех био осуђен унапред на пропаст. Но ипак једано део Срба учестовао је у Илинданском устанку у већем броју са десне стране Вардара, а у мањем броју са леве стране Вардара, јужно од Скопља. Да је у овом устанку учествовао доиста и већи број Срба, види се и из имена познтих српских четничких војвода, који су у устанку предводили своје одреде као што су војводе; Глиrop Соколовић, Ванђел Скопљанче, Јован Долгач, Крста Ковачевић-Трговишки, Тодор Алгуњски, Тома Крстић, Цене Марковић, четовођа Копоран Чауш, Блажа Прилепски, као и велики број усташа чисто српске наро-
30
Српска слога, мај 1991