Архив УНС — Село

љешш забавама, дошла су из курсалона господа, провозала се на ринглпшилу, пуцала у роду, која се, погођена, сагибала у шевар и отуда у кљуну подизала бебу; у бабу, која је гађала пијаног мужа папучом и сличне шаљиве сцене. Сељаци: домаћини, џематбаше, кнезови, муктари, гледају ова ајначења мало увријеђени и постиђени, што су понијели мухуре и позивали прве домаћине свога џемата, да дођу на ове државне свечаности, како су им жандари наредили. Млађи и враголастији се нису могли уздржати, да господину, који је клизнуо са дрвена коња не подвикну: „Држ се зубима за вјетар! Не бој се нећеш даље од земље!” и тобоже умиривали „разиграна” коња тепајући му испружене прегршти: „маљи, маљи, маљи!” Пошто је стријелшпте отворено припуцаше. пушке. По ваздуху се разлеће окрвављено перје. Кокоши какакодакаше по сеоским двориштима. Карочито најмљени чувари са црвено-жутим барјачићима на дугачку штапу, бранили су приступ на брисани простор. Тетка Мара Вукановица пошла баш у род у Осијек, када је један од чувара пресрете. „Не можеш овуда, тетка, погинућеш”. „А мој Стеване, шта то чуваш са тим барјаком?”, пита она чувара, када по небу залепрша ново јато голубова и плотуни му за час просуше перје. „Кажем ја, шапутала је сама себи тетка Мара враћајући се кући на Вечерицу, -—■ да ће они и нас очерупати, кад нае, узочас, припитоме као ове голубове; али се, срећом, моји дивљани тешко припитоме, да из руке зобљу”. Док су господа уживала у племенитом спорту стријељања голубова, отпочеле су рвачке утакмице пред народом. Прво је шампион Хамбурга оборио шампиона Портуталије. Онда се рвао бечки месар са пољским ковачем, док на посљетку није остао као побједник један риђи Баварац. Народ је са занимањем пратио рвање, снебивајући се мало ради голотиње трбушатих шампиона. Изгледало му је, истина, да се рвање не врши по витешким правилима за ову утакмицу у снази и вјештини, ради чега су се чули протести и изрази незадовољства. Побјеђивали су редовно они, који су противника хватали за врат и давили или му подлачки заошијавали руку у лакту. На крају је као побједник остао најтежи и најтрбушатији рвач, гомила угојене месине буљавих сивих очију. Када је чиновник купалишне управе изашао на подиум, да прогласи побједника и преда му новчану награду управе, народ се заталаса. „Није право, рече стари кнез црнорјечки, да овај, који је највише давио и заошијавао, понесе награду”.

РВАЊђ