Архив УНС — Село

„Није право, није право”, повикаше сви натежући разапете конопце око арене. Чиновник се смете и уплаши и на крају предложи, да се неко из публике за награду купатила порве са побједником. Народ на ово радосно пристаде и стаде измеђусе тражити заточника. Док су се народни главари договарали тражећи мегданџију, дебели се побједник шепурио по арени надимајући се и напињући мишице, да би уплашио мегданџије. Чиновник је нестрпљиво стајао на арени гледајући народ. „Дакле нико неће”, рече он на посљетку, спремајући се да оде. „Хоће, хоће”, рече црнорјечки кнез, гледајући у једног снажнога момка пред собом. „Хајде, Остоја”, рече му он благо. Народ прихвати кандидата и изгура га на подијум. Одушевљење, које је у почетку било захватило народ јења, када народни заточник стаде поред крупнога Баварца. Некако је према њему изгледао ситан, мршав и стидан. Једва га наговорише да скине кошуљу. Тада народ опет одахну. Обнажени рвач показа ребра као дуге и врат кратак и набијен самим усуканим жилама, као велика бродска ужад. Ууке снажне, савијене напријед и од себе, као да се никада пружале нису са крупним чворновитим шакама и сплетом гужви мишића по плећкама. Сунце је већ сједало иза Игмана простирући му сјенку по пољу, када се мегданџије понесоше. Младић је настојао, да свога противника ухвати преко паса, како је научио рвући се са вршњацима, али је тјелесина била велика и трбушата, да се чврсто прихвати. Док су се два пута окренули кошкајући се врат се Остојин нађе у рвачком грифу. Лице му постаде бакарно црвено, па модро. Очи су му блудиле по небу, као да отуда нешто очекује а руке му се опустише. Народ се утиша посрамљено. Ова изненадна тишина окуражи још више шампиона и он нескривеним поносом окрену изобличено лице свога противника народу, као да му се наруга, да га застиди. Момче погледа по народу, погледа часна лица својих сељака жалосна и погружена, погледа у свијетле образе стричева и ђедова постиђене и осрамоћене и учини му се да ће сви заједно потонути у земљу, ако он сада не обори свога противника на тле по свим правилима витештва. Један голуб заплашен и крвав паде на кров ринглшпила тражећи усплахирено да се негде сакрије. Нико се не гану, ни они, који су се прије заузимали за такмичаре у сличној невољи, не помаљају зуба. Стари црнорјечки кнез озбиљно ћути и гледа, да ухвати поглед свога унука. Он се још узда у своју кост, која је одољевала и горим невољама. Сјећа се он свега. тога и чека, чека да се на-

БРА 3 Д А