Архив УНС — Село

ПРОПАСТ ВИШЊИКА

ПИШЕ: Жикз ЛАЗИЋ

штиво

ПсуЈући, Тика сече стабло вишње преиуне сазрелог рода; одвлачи га под високо багрење да ra у хладу укућани оберу. Пада дрво по дрво младог вишњика подишутог rtpe неку годину по свим савременим прописима воћарских стручњака. За време рата тифусари су, излудели од гладп и болести, секли воћке да би утолилн глад плодовима. Наличили су на оно индијанско племе чија свест је била тек развијена до схватања да се до укусног воћа може доћи само ако се дрво посече. Тика није ни тифусар, ни Индијанац - он је питоми сељак из Поморавља, сасвим при себи, вредан и марљив домаћин, у овим летњим данима раноранилац и доцнолегалац, а љуто псује и сече вишњик зато што је преварен. Нема коме да ггрода киселкасто воће, а кад је одлучивао да проба с овом племенитом

воћком, добио је од најозбиљнијих стручњака и власти гаранције да he уз мало стршвења, док се саднице разгранају и порасту, уз мали трул лепо зарадитн, више и лакше него гајећи пшеницу или кукуруз. Они који не штеде обећања када би сел>ака трсбало приволети да се определи за воћарство или сточарство, углавном су те људе изиграли на свим овим пословима, па јс дошао ред да буду изиграни и вишњари. По селу се проноси глас да су највећи купци јутословенских вишања западнн Немџи отказали љубав нашим трговцима зато што су наши мзвозници свој део посла урацшш аљкаво. Осетивши да воћари немају куд са обилним родом, на сцену су сту пили лешинари. Они никад прилику не пропуштају. Понудили су за килограм вишања 20 динара! Дневница берача, ако се за овај пипав посао берач и

може наћи у селу, износи 1500 динара. Само врло вешт и вредан радник набере онолико вишања колпко износи хонорар за шегов радни дан. Мој добар пријатељ Сима Седларевић потресно прича; - Ово је пропаст. Посећи ћу 800 стабала впшања... Знаш како ми је, као да убијам људе... Мене су убедили, а и ја сам друге убеђивао, да ћемо од вишњака имати велику вајду! Враћајући се у Београд, претицао сам тракторе који су вукли приколице пуне обраних вишања. Нико није певао: „Вишњичица род родила, од рода се саломила Напротив, сви су били потпштенн и забринути. Иначе сељаци, кад се враћају са њиве, после обављеног посла, без обзира на умор. увек су весели. Облачило се, севало јс, iffleло и почела је киша. Сустижем кола. Човек шиба коња који га-

лопира. Позади и>ега, окренута леђима кочијашу и коњу, седи жеиа. Кроз лотре на пут падају вншње. Жена види како се растура њен труд, али мпрно седи. Ваљда је израчунала да јој је бол>е да изгуби вишње, него да иокисне. Прати ме прави летњи пљусак. На излазу из Смедерева, пред откуппом станицом стоје впшњари и киснући чекају да се иојаве рткчшљивачи. 24. 6. 1985.

ЋУТАЊЕ ДУЖЕ ОД МРЖЊЕ

РЕЧ ЈЕ о оном балканском, иашем инату који је комшије раздвојио дугогодишњим ћутањем. Како се то каже - заћутали су. Није, дабоме, реч о неком завету ћутања који задају религиозни фанатици, него о комшијској зађевици, споречкању, окретању главе на друry страну при сусрету, али других зала ни-

су чинили један другоме, Милован и Живан. И тако шеснаест година. Нису се више ни сећали зашто не говоре један с другим. И у томе нема ничега необичног да се није збило нешто чудно. Живан је на моравској обали натоварио пуну приколицу шљунка. Када је упалио машину и дао гас, приколица је после неколико метара застала, точкови су проклизали, а потом су се заглибили у меку песковиту земљу. При сваком покушају да се искобеља точкови су тонули све дубље, Сад би ту једино користио други трактор да му припомогне не 6и ли се извукао из живог песка. Било је предвече. На обали је још био са својим трактором, по истом послу, комшија Милован, Од човека с којим ниси реч прословио деценију и по и једну годину више не можеш за-

тражити помоћ. Остало је само једно ре шење. Да тркне до села и затражи помоћ. Већ пада вече, док оде и врати се - ноћ. Шта се ту може. И тада се одигра онај чудан обрт због којег ово и причамо. Милован је разумео муку свог комшије, откачио трактор од приколице, једанкрај сајле привезао за Живанов трактор, а други за свој, снажно повукао и заглибл>ена приколица се покренула. Без велике муке, Миловаи је извукао Живана на тврд пут, а потом зауставио трактор, откачио сајлу и вратио се свом послу. Све се одиграло без речи. Нити Милован рече Живану: Ја ћу ти помоћи, нити Живан Миловану: Хвала на помоћи. Иастављају да ћуте, иако је мржња давно усахла.

РАТАРЕВА ПЕСМА

Радојко МИЛОСАВЉЕВИЋ

Њива, Буја и всне као лик невесте у наручју ноћи, кац је ослепл>ена тама усамљену грли, а тврде сузе, крај увале неба, испишу стазу за ново јутро. Орање, Клисуре у души дану што се поиграва. На тврдом бедему ватра и звезде уклесане. Распукле бразде на длану ратара, а пољупци ветра лече бољку дана. Истрошеном сунцу на дну душе слећу црне птице. Сетва, Као по кап се кида и у расцветаној земљи настаје ново буђење: у крв ми силази глас, као сенка из земље излази, нечујно као самоћа. Утонеш у понор и кад ново буђење судбина прорекне добпјеш значење сунца. НАГРАЂЕНА ПЕСМА СА ЛИТЕРАРНОГ КОНКУРСА КОЈИ ЈЕ ПРОШЛЕ ГОДИНЕ БИЛА РАСПИСАЛА РЕДАКЦИЈА „СЕЛА" У ИЗДАЊУ НИРО „ЗАДРУГА"