Архив УНС — Село

ЖИВОТ И ИСТОРИЈА

НАСТАВЉАЧ ВУКОВОГ ДЕЛА

ЗА СВЕЈЕ ПОТРЕБНА ХРАБРОСТ, ПА И ЗА УМЕТНОСТ, - КАЖЕ ЈАНКО БРАШИЋ

ПОВОДОМ 80. година живота н више од пола века значајног ликовног стваралаштва самоуког сел>ака сликара Јанка Брашића из Опарића, ових дана пажњу су привукле две његове ретроспективне изложбе одржане у Светозареву (Музеј наивне уметности) и Београду (Павиљон Цвијете Зузорић). На ови.м великим изложбама оснивач српске наивне уметности и чувене Опарићке школе Јанко Брашић заступљен је са неколико стотина цртежа и слика посвећених животу нашег народа у рату и миру, због чега је недавно награђен и Вуковом наградом.

ИСТИЧУЋИ вуковски дух у Брашићевим ликовшш остварењима књижевник Божидар Ковачевић одаје му највећа признања: „Један је Јанко Брашић у нашем народу! Он је чист, исконски израз његов. Такви тешко да се рађају једном у столећу". Задивљен оригиналношћу, изворношћу и драматиком великих Брашићевих композиција познати француски критичар Анатол Жаковски га назива ства раоием „грандиозне историјске епопеје".

ЗЕМЈБОР АДНИК и признати народни уметник Јанко Брашић потиче из угледне, старе, патријархалне породице у левачком селу Опарић која је дуго одржала своју задругу. По честитости и моралу, Брашић како су већ запазили многа савременици, подсећа на ликове из приповедака Лазе Лазаревића. Десетину старих српских задужбина Брашић је украсио фрескама, а посебно му је успела епопеја Старог и Новог завета насликана на зидовима ианастира Тресије у подножју Космаја. Због лепих фресака овај манастир данас симболично називају „Сикстина Брашнћева". Као свестрани уметник Брашић је нзвајао петнаестак скулптура и неколико споменика (Изгинулнм ратницима у Белушићу и др.

„Прођох Левач, прођох Шумадију" Да бнсмо што више сазнали о сликару народног живота и н>егове драматичне историје Јанку Брашићу и овог пута посетили смо његов завичај познат из народне песме „Прођох Левач, прођох Шумадију", Пролазећи колима кроз живописне, пролећне пејзаже овог краја омеђеног Шумадијом и средњим Поморављем, посматрајући бескрајно море зеленила из кога извиру ћерамиднн кровови сеоских кућа са доксатима, све док се нисмо зауставили испред Брашићеве изрезбарене капије, чинило нам се као да смо на изложби нашег врхунског уметника, јер је он, као што и сам казује, све „доступно узео из природе". Испред своје нове, простране куће-атељеа у моравском стилу на „осам вода" а не четири како се обично граде у Опарићу, силазећи журно степеништем, са

веранде дочеку]е нас осмехнути чика Јанко, како Брашнћ воли да га пријатељи ословљавају. Висок као бор, кошчат и наочит, плавих очију, које зраче неком недокучивом словенском лепотом, свакад одевен у народно шумадијско одело, чика Јанко нас води право у нови, пространи атеље са две уочљиве своје фреске на зидовима; Крсна слава и Каленичко коло. Још видно узбуђен збод добитка Вукове награде, а и јубиларних изложби Брашпћ нам показује прегршт телеграма и писама - честитки, а онда каже; - Од многих признања које сам добно за своје сликарство и на пољу наше културе, осим Ордена заслуга за народ са среб-

рним зрацима, мени је нар дража Вукова награда, тим више што сам за ову неколико пута био предлаган. Лекарев портрет - Народне песме, које је велики Вук сабрао, биле су ми прва лектира, као и оие старије no постанку. За мене је Вук велики геније, културни херој свог времена, а донекле и мученик. Он се као књижевни џин далеко уздигао изнад савременика које је попут великог орла наткрилио, храбро се изборивши за вечито устоличавање нашег матерњег српског језика. Данас се и не себам имена оних који су Вука понижавали гледајући га као недоученог самоука, а слично сам и ја трпео, нарочито, у почетку свог сликарства. Зато је Вукова ндграда за мене од непроцењиве вредности и значаја, јер се она не може купити за сав новац у нашој земљи. Алп, она не припада само мени, него се сматрам само главним носиоцем тог признања, Она много

значи и за Музеј наивне уметности у Светозареву и све оне који верују мојој уметности, На штафелају препознајемо велико платно са ликом професора др Боре Вујадиновића, познатог лекара кардиолога, уредника Домаћег лекара „Политике", па питамо Јанка Брашића да ли је задовољан овим делом? - Најтеже је направити добар портрет - каже Јанко Брашић. За мене није довољно да портрет буде заступљен само сразмером, анатомијом и сличношhv, него да у њему има лубљег психолошког израза сликане личности. Задатак доброг портретисте је да уочи и истакне духовне особине. „На мојим изложбама видели сте још неколико успелих портрета савременика као и нз мишљених лпчности који карактеришу пороке; Лопов, Пијаница, Тврдица, итд. Најбољи мој портрет је Моја мајка, а по девојачкој лепоти истиче се цикзтус на тему српске Мона Лизе. Та Весна била је нешто најлепше што сам у животу видео". Од супруге Гине послужени кафом причамо у Брашићевом атељеу (овога пута без слика јер су још на изложби) о његовом ходу по мукама, јер кад је он тридесетих година започео своје сликарство у селу није наилазио на разумевање већ и на оштре критике укућана. Младалачки Лутопортрет као и икону светог Саве, како ништа није знао о ликовној техници, насликао је обнчним уљем и фирнајзом. .

РАЗВИЈАЈУЋИ се и надахњујућн се Вуковим прегалаштвом Брашић је записао низ повестп нз живота народа Поморавл>а, спремио за штампу обимнпју збирку својих лирских песама, написао неколпко интересантних морално-филозофских расправа (О хигијени душе и др.), а запажен је његов говор о положају сељака на Конгресу културне акције.

46