Архив УНС — Стари листови — Најстарији

би било сјајно или скупо, да тиме искажу жалосно свједочанство своје пријашње среће. Кад би био погреб кога одличног грађашша у Риму, чиновници би ишли у спроводу без икакових одличј а; у Кини се пак замиј ене златне и сребрене токе на одјелу стакленпм. Што се пак иошње тпче, разликује се она дијелом материјом, а дијелом бојом од обичних свакидањих и свечаних хаљина. Да не би било накакве красоте ни накита, употребљава се за жалосно одијело ружна обична материја. Јудејска марама, којом су се подвезивали, кад би им ко умро, бијаше од ружног струнатог платна, а послије пак од обичног памука. Такође и код нас се употребљава одијело од вуне за вријеме жалости, а не од сјајне свиле и накнћено.

Кад се избира боја, код различитнх је народа различно, али је ипак најраширенија боја за жалосне ха,ч>ине: бијела и црна боја, У црним жалили су стари Египћани, Јудејци, Арапи, Грци и Римљани. (Арапи су посдије замијенили црнииу бојом, која јс била као небо плава). Римском се упливу има прнписати, да је успркос црквеном оцу на западу Шварцу, црна боја за жалосну боју узета код свију хришћанских народа. Јер, као год што је свјетлост слика весеља, тако је исто тама слика несреће (биједе) и смрти. Бјелина је нама символ или знамење чистоте, невиности и весеља; Тако видимо чешће пута бијеле руже на вијенцима, који су положени на мртвачки сандук.

(Наставиће се).

СРПСКЕ НАРОДНЕ УМОТВОРИНЕ. Женидба Златарића Павла.

чудо у Будиму казку; (ж/Чудно чудо лијепу iby ми проси Златарићу Павле Јест лијепа, али је слијеиа. Дјевер меће сестру Апђелију И он купи на киту сватове, Младе момке никад нежењене, Младе коње никад нејахане, Павле меће секу Анђелију, Да му буде дјевер уз дјевојку. Кад су били кроз поље будимско, Тад зацвиље лијепа дјевојка „Авај мене до Бога милога! Ја не имам никога од рода Ко ће мени свате дочекати". Онда вели Кумрија робиња: „Госпојице, лијепа дјевојко, Шта ћеш мени поклон учинити? Ја ћу теби свате дочекати“. Проговара лијепа дјевојка : „Робињице, по Богу сестрице: На поклон ти моји бјели двори 11 . У то доба кита и сватови; Робиња их добро дочекала: Добре коње у доње подруме, А јунаке у горње чардаке. Златарића и ручног дјевера Њиха води на росну љеваду, Частила их три бијела дана Кад четврто јутро освануло, Говориди кићени чауши; „Хазурала кито и сватови,

А дј евери на прстен дј евој ку". Онда ГГавле сестри говорио : „Ајд нрстенуј лијепу дјевојкуА От.теи оде дјевер Анђелпја, Она оде у шикли одају, %е но сједи лијена дјевојка. Кад униђе дјевер Анђелија, Кад униђе у шик,lи одају, Дјевер јој се дивом учинио, Од љепоте лијспе дјевојке: Јест лијепа, алп је слијепа, Она нема оба ока своја. Кад то виђе дјевер Анђелија, То се њојзи ино не могаше, Прстенова лијепу дјевојку, П’ онда иђе брату на љеваду Па говори свом брату рођену: „Чујеш ли ме, мој брате рођени, Што речемо, да се послушамо“. Шутп Павле, ништа не говори, Јер се Павле јаду оејећаше. Опет вели сестра Анђелија; „Што речемо, да се послушамо; Јест лијепа љепота дјевојка, Јест лијепа, али је слијепа, Она нема ока ни једнога“. Кад то зачу Златарићу Павде; Удари се руком по кољену; „Авај мене до Бога милога! Што ће мени ноћца без мјесеца, А што ли ми слијепа дЈевојка“. Онда викну дјевер Анђелија:

Бр. 7

БОСАНСКА ВИЛА

107