Архив УНС — Стари листови — Најстарији

„Азурала кићени сватови, А дјеверп на коња дтевојку: Ударише зиле и борије; Развише се алајли барјаци И пођоше кићенп сватови, А пред њпма Златарићу Павле И до њега сека Анђелија. Кад су били кроз гору зелену Савпја се вила из плашше, Савија се под дувак дјевојци ; „Дај дјевојко ручнога дјевера, Ја ћу теби обје очи црне“. Проговара лијепа дјевојка: Богме не дам, пребијела вило Макар мени очп п не дала“. Кад су мало у напредак били, Опет јој се вила савијаше; „Дај, дјевојко, господара свога, Ја ћу теби обје очи црне“. „Богме не дам пребијела вило, Макар мени очи п не дала, Ја не дадем свога господара“. Кад су мало у напредак били,

Опет јој се вила савијала; „Дај дјевојко коња испод Павла, Охраћена и опусаћена, Ја ћу теби обје очи црне“. „Стани, сестро, пребијела видо Док замолии ручнога дјевера, Да упита мога господара, Оћел’ дати коња испод себе“. Игра коња дијепа дјевојка; Кроз сватове коња проиграла, До дјевера коња доиграла, Па говори дјевер Анђелији: „Чујеш ли ме, мој мили дјевере, Ишће вила коња испод Павда, Охраћена и опусаћена, Да ми даде обје очи дрне“. Анђелпја једва дочекала, Брже, боље брату доказала. То је Иавлу врло мило било, Па он даје коња испод себе, Охраћена и опуеаћана, ТВојзи вила обје очи црне И одоше двору бијеломе.

Атеш-Периша. Српска народна приповијетка. (Наставак)

ханџија све саслуша и виђе прстен, хоћаше га одмах водити пред цара, али он не хтједе, него се најприје познаде с браћом и ижљуби, па онда сва тројпца заједно пођоше пред цара. Кад се дар по прстену увјери, да јенашао свога избавнтеља, обдари му богато браћу и отпусти их, а њега задржа код себе, даде му своју кћер, султанију, за жену п по. стави га мухур-сахибијом. 1 ) Мула-Мустафа (тако му је било пме), као мухур сахибија и царски зет и љубимац, уживао је сва али ни ово не потраја дуго. Након годину дана спреми се цар на ћабу. На поласку даде зету своме све кључеве од пространијех сараја и један кључ на пас од „чедик куле‘ 1 , за коју му строго запријети, да је не отвара под живу главу, јер је, вели, у њу затворио „Атеш-Перпшу“, који му је био уграбпо султанију, бива његову жену. „По ме је“ рече „царевине моје стао, док сам га ухватио и у ону куду затворио“. Пошто цар отиђе на пут, мухур-сахибија прегледа све магазе и одаје од сараја. које до тада није био видио. На пошљетку узе кључ од „челик куле“ па рече у себи: „Кад се нијесам бојао аждаје и кад

Чувар царскога печата.

сам могао свладати дива, а чему бих се бојао тога „Атеш-Перише ? u и надари га ђаво, те отвори кулу; али чим се врата отворише, „Атеш-Периша“ пухиу, те га преко зидина дворских претури, улеће у сараје, уграби му султанију и побјеже с њоме, Бог те сам пито куда. Кад се цар поврати с ћабе и впђе, шта се догодило, жао му бијаше веома кћери, али ни њему не могаше ништа: шта ћеш, живот му је избавио. Али мула-Мустафа не хтједе мировати, него замоли цара, да му даде доста блага, да иде потражити Атеш-Перишу“. Цар га је од тога дуго одвраћао, али се онај не даде ни осолпти, но хоће свакако, да иде. Кад то виђе цар даде му доста блага, па га пусти, да хаирли крене у свијет. Путовао је дуго, дуго и свукудјеза „Атеш-Перишу“ распитивао, али му нико не умједе за њ’ казатиНајпослпје дође наједно велико, широко, пусто поље. На цијелом том пољу није нигђе ништа било осим на сред њега једна кула од седам тавана, на којој није било нигђе врата, до под врхом неколико пенџера. 1 ) Пред кулом врело бистре воде а више њега

') Прозора.

108

БОСАНСКА ВИЛА

Бр. 7