Архив УНС — Стари листови — Најстарији

бити пунида таком мдадићу ; него Бог зна шта на свијету. Недјељу дана грдила је и ружила ЈБепосаву, а кад је видјела, да јој дијете вене и да се гризе престаде више. Најљући је био газда Јефтан. У једним опанцима стио је да врати жао за срамоту. Мислио је; да he се тако најбоље осветпти, ако му син одмах другу пспроси. Натјеривао га је, да се ожени другом. Алекса није стио. Молио је оца и заклињао, да га за сада пусти на мпру и да нпкоме не говори ништа. ОтаЦ му је обећао шутати, али само тако; ако се Алекса још прије године ожени. Алекса мораде приетати. Ни једног дана нпје пропустио газда Јефтан, а да сина не упита, кад ће се женнти. Јадни Алекса није знао шта he радити? Да je на његову вољу, он се не би никако ни женио, ал’ ко би трпио сваки дан оца! Морао се или женнтп; па оца задовољити, или у свијет бјежати, и већ је помишљао и на то. Но тако што да учини не заслужује Љепосава! Једва послије по годпне отац примора Алексу, те се овај и преко своје воље ожени. Врло је лијепу цуру вјенчао. Име јој бијаше Стана. Вијерна и честита љуба. Двори, његује и угађа своме Алекси. На сваки покрет, на сваки поглед његов пазп ; па што овај мисли, она већ гледа, да му и то створи. Види Алекса, да га Стана води, па и она њему сваки дан све дража и милија. JLij'eno су живјели. Она је била срекна, а и он је са Станом сваки дан био задовољнији. Капетан Адалберт није никад впше нп завирио у њихову кућу. Клонио се и сокака, да онудан не прође. Искре сажаљења није ocjehao. Раскалашно је живио. Некако на скоро премјести му се регемента на ДРУ Г У етрану, па отпутује из Сарајева. Трошиојенемилице, па се задужио. Рачуни су стизали, а он није могао одговарати; док једног дана не положп капетанију и сада као стражмештер пише у војничкој канцеларпји. Најјаднпја је остала ЈБепосава. Сад јо тек увидјела, да јој је капетан еве лагао, што год јој је говорио. ЈБуто се кајала, што му је ишта повјеровала. Мрзила га је, да о њему није могла ништа ни слушати; у стању би била и убити га само да му се освети. Сад су јој тек сваки дан на ум долазиле Алексине врлине, па је себе корела, како је могла таког мдадића напустити. Кад је чула да се Алекса вјенчао, била је као убијена. Тај дан да није дочекала, највољелаби. Сада је тек осјећала љубав према њему. Од срца се кајада, али је све било касно. За годину дана ннје никуд излазила а п њима слабоје ко долазио. Она се привикла своме положају, постало јој обично.

Свијет је свашта нагађао и говорио. Један.ово, други оно, а нико није дознао истине. Прође и година дана. Стана роди сина. Адекса весер, па сасвим заборавио на прву љубав. Син им напредовао а они уживали. —■ Са својом Станом тако је дијепо живио, да је то био најзадовољнији п најљепши породични живот. 'Красан пар људи, какав се само море замислити. Cpeha им је цвала; и о њима се говориди у Сарајеву као о најсрећнијем мужу и жени. И Лзепосава је чула, да је Алекса добио сина. Казала јој дајинида Криста, јер им је она и сада увијек у кућу долазила. Дајиница је Алексу ружила као невјерника и лакомпслењака. Чудим ти се Љепосава говорила би дајиница како морега тако дуго о љему возити .... Богме бих га ја заборавила, к’о да га јериле никад није ни било! Е! слатка дајинице! Није то баш ни тако лако! . . . Ето, видјећеш; да ја више никад нећу Алексе добити! па се замисли и на руку наслони. Баш си дијете ! опет ће дајиница богме, ја га не бих ни урезивала, као да га нијесам никад ни познавада! . . . Бе он је нитков и нншта ! Немој, по Богу си дајинпце, душе Гријешити! —А! . . .А! . . . Будале! . . . . Још га брани; а да сам на твом мјесту кледа бих га, у дрво у камен! Бога ми дајинице, није он то заслужио! Ја сам крива! Ти велиш! па је оштро погледа а да је друга на твом’ мјесту, паметна, не би га никад ни у уста узимала. Несрећннк један! .... Будалаш! . . . . Да је он тебе волио, дошао би, да те упита: како је то било; па ако си крива —• крива; а није овако, здрава права, па још мислити о њему! Чово! Не знао, како да те се отресе, па нашао ’ма шта, само да те остави. Јес’ богме, тако је то, ако нијеси знала! Ја не бих рекла, а ето море бити! .... Бог би знао! Е! . . . Моја драга! Да је он тебе волио, мислиш ти, да би се он оженио! ... . Би ђавола! Отишао би у џехенем . ... j свијет; све би оставио, а не би се другом оженио .... Будада си богме кад и мислиш, да те је икако волио, —Не знам! . . . Не знам, дајинице! море данас свашта бити! одговори па се замисли. Ако сн будаласта, мислићеш на њега! . . . . Ушто he ти проћи младост? .... Венућеш а друге се твоје проводе Па хајд’ да има лијека! .... Мореш ли га повратити? .... Завући ћеш се ту у кућу, а свијет he све горе и горе о теби мислити и говорити. Има право! Кријеш се! Немој, Бога ти, дајинице даље говорити, чини

104

БОСАНСКА ВИЛА

Бр. 7