Архив УНС — Стари листови — Најстарији

ми се, пући ће ми глава . . . . Јес’ живота ми! Готово сам побудаљети! Нећу да шутим! Дошла сам, да ти изговорим —па настави ја. тако је то! ...Да си крива, - па нека! Већ невпна, здрава права! Јеси ли ти звала онога безобразника, да ти дође. Увукао се несрећник; мореш ли га истјерати? . . . Угледај се, бона не била, на Алексу! Он и не мисли о теби! Оженио се, па се проводи. Обигра са женом и брда и поља, нигдје ништа не оста А ти, де! . . Још се више затвори! Нема ти фајде од тога! . . . Јок! Излази боничко, међу свпјет к’о и прије ! Не бој се ! Наћп ћеш ти себи и опет добру срећу! . . . Гледај, богме, док си млада. Јагмиће се бећари и опет о тебе; још си ти лијепа! Ако се завучеш, неће те нико! Љепосава је еада само слушала тај њен говор. Замислила се, па ни рјечице впше није проговорила. Тако је скоро сваки дан дајинида њој говорила. ји једино она знала је, то тако намјестити. Љепосаву је то блажило и она је полако заборављала Алексу. Почела је већ вјеровати, да дајиница има право. Код куће је сваки дан све веселгца. Тек што се година навршнла, послије онога дана, а она ie и опет у друштво излазила, свјежа и веседа, као и прије. * * % Биле су месујеђе. Јефа и дајиница Криста сједиде су у соби. Ма да су саме биле, ипак су шапатом говориле и све су се освртале, да их ко не затече. Мора да су се нечега бојале. Живота ми, не смијем! у пола гласа рећи ће Јефа. Будало једна! Чега се плашпш ! Лако је теби, а не знаш ти, како је овамо стало! Говориш, Бога ми, к’о да ми никаква немамо човјека!

Ама женска главо! Друкчије је сада код мене! Да је к’о до прије, ни по бриге! А какав ти се то сада сињи терет свалио на срце? Драга секо! Од како је Адекса оставио ЈБепосаву, љут је к’о рис. Па не смијем! Чини ми се, кад је види у фпстаиу згромиће је! Можда би тако и било, кад би она била код куће; ал’ на бесједи у онаком друштву —' ја мислим да неће. Та није зар већ дотле, да тако обрука п себе и њу. А послије ће га пријећи та ћуд-! Баш то .не смијем убрусити! Та ти само ишти пара за димија, а код мене ћемо срезати фистан. Он неће ни знати; а све друго примам ја на се. —• Оно је истина! Скоро све цуре су већ понијеле фистане. ЈБепосава би бели била гиздава у њему. Е, Бога мп и самој би ми стид било, да јс међу ону господу, доведем у димијама. Ја ти кажем. Само ти паре извуци, ua се нећеш кајати! То вече је Јефа лпјепим, од Арсе добила паре. Не зна, јадни Арсо, да ће ЈБепосава на бесједи у фистану бити. Сјутра дан рано зашла Јефа по чаршији. Купила је фину жућкасту вуницу. Кући је није смјела ни носити, јер пред Арсом не би се ни усудила шити фистан; него право, дајпници Кристи. На врат на нос шпле су и журиле се, а криле од сваког. —• Бојале се Арсе. Дајиница Криста имала је врло лијеп укус, и знала је фино сашити фиетан. А када ће та бесједа? упитаће Јефа. У недјељу, зар ие знаш, одговорн дајиница. ЈБепосава је све расла од милине, што ће то вече на забави међу толиком господом, бити у фистану.

(Наставиће се.)

Младо дрво и вјетар.

по Вилмов-у,

Љ|‘°лагало! полагано! Господине вјетре јаки! Жглоб ми ето пуца сваки Тек што нисам још издано. Не превијај мене млада Нити ломи гране моје, Нек освета срџбе твоје На дебела стабла пада. У Мостару 9 апр. 1889.

Ал’ кад немаш срца блага Ни молит’ се више нећу, Твоју срџбу претрпљећу Виша he ми бпти снага: ТТТто гођ будеш више лити На ме, твоје срџбе сиде, Све ће јаче моје жиле, У земљу се уватити!

Алекса Ристов Шантић.

Бр. 7

БОСАНСКА ВИЛА

105