Архив УНС — Стари листови — Најстарији

хтјсв сваке напредне омладине, захтјев слободе и не d д висности у мишљењу. ‘ • Не каже се тиме, да омладина мора забацити све миели старијих, јер 6и то била негацргја слободе мисли. Она се с мислима старијих моисе састајати, ua he то и 6ивати-у. редовном развДју, гдје нема скокова И јазова у ЛИшљењу. Свакако та истовјетност мора потјецати једнако из критичнога просуђтгаања и самосталнога увјерења младих, као што j'oj' је други увјеч viihroerae старих. Ну значи сами заетој у д _ развоју народном, кад омладина ирима само идеје свој'их отаца, а не употпуњује их нити исправља. Такво је примање en bloc-и немогуТЈ уз омладину, која самистал..крај нових одношаја н потреба народних, које се непрестано развијају> Нотреба народнога разво]’а тражи, ,да 'омладина унесе нових мислиу народни живот, који j’e iseh родио нове захтјеве. ? таковом политичком раду омладина се '■ свеучилггшна показује као једна самостална цјелина, по cboj’hm посебним задацима и по свом посебном положају, који од ње тражи, да се иолитиком бави, j’ep he на њу бити доскора пренесен ]’авни живот, а опет joj’ б])ани етупити у активну политичку борбу, за коју још није спремна. њој може бити много противноети, и много борбе, али Заједница задатака, који припадају само свеуч. омладини, приказује се јачом од тих противности. Та заједница ствара и у друштвеном погледу одношаје достојне будућих народних радника. Озбиљност у спремању и заједничка тедвња за усавршењем политичке као једнога дијела опће људске наобразбе поставља у друштвени саобраћај омладински отвореност и јакоет значаја, међусобно поштивање и сношљивост према противиним назорима. За наше прилике има то још и посебну кориет. Уза све то, што је сва омладина незадовољна са приликама, у којпма етоји наш народ, она се већ од достанка СВеучидишта тим приликама слијепо покорава. 'i'o се може тумачити уз остале и тггм разлогом, што је страначки бијес расуо таково неповјерење и мржњу у младежи, да се она са свеучилишта растајала и прелазила у јавни живот без икаких вез а, које би је и у јавном животу чиниле једном компактном цјелином, свјесном бар о заједничким негативннм ци.вевима. Кад би било бар таких веза на свеучилишту, било би нх у животу, а у нашем животу то би значило врло много. Свакако би до брза могле престати нагае тужаљке о политичкој неслободи чиновничкој. Друштвена рана, од које болује свеуч. омладина која је одраз страначких наших зала, донијела је нама Хрватима и Србима толико невоље, да би било већ посљедње доба, да свеучил. омладина схвати евој положај, како треба, па да настоји излцјечити ране, које еу постале већ и ране народне.

Prosvjeta

У. Novak; „Što je krivo?“ Izdala Matica Hrvatska 1898. Medju ovogodišnjim beletrističkim radovima, što ih je izdala Maiica Hrvatska, nedvojbeno zaslužuje gore ispisana pripovijest najviše pažnje, jer vrsnoćom svojom nadvisuje znatno ostala izdanja Matičina. V. Novak obradio je ovom pripovjetkom onaj isti sujet, koji je sa malo romanticizma v prije deset godina iznio u svom Pavlu Šegoti. II te dvije svoje pripovijesti naslikao nam je Novak onaj dio našeg društva, iz koga se rekrutira buduća inteligencija-uzdanica narodna (kako e e st o omladinu zovu). Nisu svjetli vidioi, koje паш otvara Novak u svojim pripovijestima, ali priznati moramo, da realnosti odgovaraju potpuno. zjalost je upravo pogledati našu akademsku omladinu po svijem universitetama, kako u prvom redu ne vrši svojih dužnosti, kako u bezidejnosti i neradu provodi vrijeme i kako svršivši „nauke u streberskom puzavošću pod noge baca i

gazi sve, što bi moglo smetati karijeri, koja se kod nas na najproblematiCnije nabine stiče. A je li kako čudo, što ovakovi streberi kod nas niou kao gljive tako, da u našem javnom životu danas možemo govoriti o posebnom tipusuvšto, ga čini mnoštvo niskih puzavaca prema gore, a bezobzirnih silnika prema dolje? Pogledajmo dobar dio omladine, zagledajmo im u onaj uski horizonat znanja, ogradjenog samo skriptama, pak nam neće biti čudno što se kasniie razviju u objčne parasite i podlace, koji* ne mogući se u životnoj Aik ~ - j ли fi~značalem posižu ža | gatfhom servilnošću i odurnom podlošću, a sve za volju masnijih mjesta, koja im postaju jedini ideal u čitavom njihovom duševnom životu. Takav jedan tip iznio nam je Novak u ovoj svojoj pripovijesti u osobi PavJa Živovića, svršanog pravnika, bez ispita stara trideset i četiri godine. On ima sirotu majku udovicu.i jednu sestru, aon je imućan, pošto i 'e njeki ujak ostavio jednokatnu kuću i et tisuća gotovih novca. Kao djak na euoilištu nije ništa uclo, nego polako a to vrijeme potrošio gotov kapital, a si da je već naumio da proda i kuću, ma i a ju je obećao sestri dati kao miraz, kad se uda za njegova prijatelja Kazimira, kojiljub i njegovu sestru, ali je ne može kao castmk, uzeti, dok ona ne smogne bar jedan dio Ifaucije. Živović se bori što da učini, no kohačno se odluči za prodaju, jer njemu treba. novaca, a to je neoborivi razlog za njega, đa kuću proda. On uvidja svu ništavost svoju, on zna, da svakim danom sve dublje pada, ali u njega nema moralne snage da se otme neradu i nemaru, da se odreče stalne partije karata i ostalih ugodnosti, na koje je u Zagrebu navikao, a koje ga spriječavaju, da vrši svoje prve dužnosti. On postaje indolentan prema svemu, za čim se nekad u mladom zauosu oduševljavao. Za njega je narod, sloboda, jedinstvo sve samo fraza, kojom se drugi služe da se samo istaknu. Ideala i težnja u višem smislu on ne poznaje, za njega je ultima rar,i_o sjvakog_rada, sij.rnn;ijegov —ja. Katla je skoro sav novac potrošio, on stupa kao činovnik nižeg reda kod financijalnog ravnateljstva, ali stiče brzo povjerenje svojih predpostavljenih, te ga u važnom poslu šalju u njegov kraj, da tamo utjera od kukavnog naroda porez. Na narod navalila glad, ali država traži svoje, a Pavao Živović nemilosrdno utjeruje. Ne pomažu molbe ni njegove majke, ni plač sirotinje; on hoće da se pred svojim predpostavijenima iskaže, njemu se hoće sjajna karijera, i za volju toj karijeri on uništuje čitave porodice bez milosrdja. Za volju toj karijeri on uvlači svoju staru majku u kaznenu raspravu kao svjedokinju, protiv jadnih seljaka, koje je i ona htjela da zaštiti, a kad joj sudac predoči prijavu njenOg sina, ona se sruši od kapina srou, a njen sin Pavao Živović primaposlije cestitanje na vanrednom promaknjuću. Realnom plastikom iznio nam je Novak u ovoj svojoj pripovjesti pojedine rnomente, koji osvjetljavaju karakter glavnog junaka, a upravo krasno istaknut je ko trast izmedju nepokvarene i nepomućene aterinske Ijubavi i hladnog, proračun? streberskog osjećanja i rada u Pavla jivovića. Mjestimice dalo bi se sa tehmčke strane koja neznatnost zamjeriti, ali se sve gubi prema znatnoj vrijednosti cjeline.

Umjetnost Sa izložbe slika V. V. Vereščagina

Pise J. Krajačić (Nastavak.)

Prva slika u Napoleonovom cijdusu (br. 1.) predstavlja nam Napoleona, koji ledjima prema nama okrenut, motri sa male uzvisine Moskvu, koja mu se pružila pod nogama. Yojska ga odasvud pozdravlja, 1 a u zatku stoje dva viša časnika. Slika je vanredno originalna, jer nam cijeli ensemble sakriva prava pravcata jutarnja magla, u

kojoj se jasno razabiru slojevi tako, da je na desnu stranu (od gledaoca) gušća a prema lijevom kraju sve rjedja. Sunce je sakriveno, tek čini se kao da jedna jedina zraka jedva probija maglu i opsijeva onaj bezbroj kuća i tornjića, što predstavlja Moskvu. Vidi se onaj mrtvi bljesak svijetlog oružja a ma baš kao kroz maglu, koja je kao i dim jedan od speoijaliteta Vereščaginova kista. Napoleon je doduše od nas otkrenut, ali je tako majstorski ocrtan, da mu iz same poziture možemo čitati nezadovoljstvo, koje ga je nad ovim dosadanjim uspjehom neuspjehom obuzelo, a na prvi pogled prepoznat ćemo odsad u naprijed njegov mali trbušasti stas, premda ga sad u magli gledamo. Spomena je vrijedan i onaj sumorni, bijeli sjaj Napoleonovih cipela u ovoj maglenoj rasvjeti, za koju nam se čini, kao da obuzimlje sve veee dimenzije, i kao da se iz same slike širi prema nama. Druga je slika (br. 2.) Uspenskij katedrala u Moskvi, ktju je Napoleon pretvorio u konjušnicu. Tu je Vereščagin u svom elementu; mjesto gdje se Bogu moli pretvoi’eno u staju; mjesto pojanja ozvanja polutamnim prostorom toptanje kopita; mjesto riječi božje čuje se kletva, a sve je to posljedica rata. Ali sad na samu sliku. Kad sam došao pred sliku vidio sam množinu svijetlih zlatnih i srebrnih predmeta likrasa, gdje se Ijeskaju u onoj tajinstvenoj polutami, vidio sam sprijeda jednog konja i ništa više. Skoro sam bio razočaran; ali da, ja pogledam bolje i vidjeh veličanstveni hram sa bogatim i teškim zlatnim ukrasom po stijenama, sa dragocijenim srebrnim svjetiljkama, vidjeh čitav niz konja kako su se glavnim brodom katedrale poredali, vidjeh desno u kutu kako se tri vojnika kartaju, malo niže gdje su trojica zabavijeni skidanjem zlatnih uresa, a lijevo naslonjen je jedan vojnik, koji bezbrižno puši, vidjeh onu božanstvenu tamnomodru rasvjetu glavnog broda, sa onim toli naravskim odsjevom danjeg svjetla, koje kroz dva dugoljasta prozora ulazi u hra.rr!, н adsiiaira. se. ua. Avim t.eškim lusterima, što vise sa stropa. Kako sam dalje motrio razabrah pače kroz ovu polutamu nejasne obrise svetačkih slika na stijenama. I sad tek shvatih onu tajnu Vereščaginova kista, koja se inkorporirala u ovoj slici; ona tamno-modra polutama što vlada ovim prostorjem toli je naravna, dačovjek treba da svoje oko upravo akomodira na taj ton, ako hoće ‘da razabire predmete, koji se u crkvi nalaze, baš tako kao kad za sunčanog dana udjemo u tamnu crkvu pa isprva ništa ne razabiremo, samo s tom razlikom, što je ova Vereščaginova polutama tako plemenita i krasna, da će mi za uvijek ostati u uspomeni: A perspektiva je upravo divna. Dolazimo do treće slike (br. 8.) na kojpj se kao i na prvoj, kao središte radnje ističe ona mala trbušasta pojava Napoleon. Moskva je počela gorjeti. Sve veće i veće, sve užasuije biva ono strašno plameno more, i već se hvata vanjskih zidova Kremla, u kojem je Napoleonov stan. A on<? On je izišao na vanjske zidine i mora na svoj užas giedati, kako mu ta, toli silno željkovana Moskva postaje plijenom jačeg neprijatelja požkra. S njime su izašli zajedno na zidine i drugi maršali. Da gledaju? Da zdvajaju? Poslije podne je. (bar tako sudim, gledajući sliku br. 7. koja nedvojbeno predstavlja požar u jutro.) Atmo’sfera je od vatre topla, sparna. Mjesto svježeg zraka udišu ti grudi dim i pepeo. Easvijetljen od vatre crta zid svoju nejasnu sjemi po pločniku, po kojem stupa nestrpIjiva nogaNapoleonova. A on gleda, gleda; u nutrnjosti mu sve kuha, bijesni; al on .veliki Napoleon hoće da se prikaže miran, i tek Su mu se usne neznatno oduIjile, a ruku je stavio pod bijeli kapnt; al za oči ga grize dim, a na čelo izašle mu kapljice vrućeg znoja. Odmah iza njega je jedan, a u zatku cijela skupina generala' i » maršala; i oni gledaju, pače boje se vatre, ali drukčije nego Napoleon, jer ovaj vidi u sebi personificiranu moć Evrope, Francuske, carstva i slave, a oni su tek tra-

Четвртак 23. априла 1898,

„НАРОДНА МИСАО“

Број 14.