Архив УНС — Стари листови — Најстарији
столол седно је он. Кад ме опази веола се збупи. И ако мало изиепађен. приђох к њему н поздравих га. Он се джже сав блед, а нз очију му спјаше пеки страх и модба, туга и бол. Промуца нешто нејасно и нихајућп се пође вратима, која су његову и моју собу дедила, те исчезне за њима. Бијаше ми чудно и неми ме тај призор веома такну. Премишљајући би ли пошао за њим иди не, чух где кључ у брави шкрину. Погледах шта је читао. Био је псадтир. Дошао је до 37 псалма, а над једанајстом тачком: «Друговп мојиппријатељи моји видећпране мојеодступише, далеко етојеближњи моји» бијаше хартија набубрана одкруппе сузе. Пре некодико дана дођох после подпе кући. Вечер се била већ спустида. С оближње фабрике трубио је рог, а знојави се радници жаморећи кретаху кућл. Супце бијаше на заходу, златни траци порубише дугачке танке облаке. а прсорана ораница преко пута, покривена дугачком сеном, предевала се тамном зеленом бојом. У даљпни, као у некој магли плавила су се брда. На прозору до мојега гледао је он, ваљда ме није опазио, јер ме не поздрави. За кратко време појави се нека мада девојчица носећи дневне повине. Кад је дошда до његовога прозора, пружи му бојазљиво један број повина. а од њега прими велпки комад хлеба. Његове главе нестаде с прозора. Сунце бијаше већ скоро зашло, још је мален комад колута, као крв црквен висио је над горама, које попрпмпше тамну боју и слабе нејасне контуре. У зрак се дизала једна шева умидно цвркућућп. Свуда бијаше завладао. несто дневне граје, свечани вечерњи мпр. На једпом чух страшан крик. Пренеражен скочих од прозора, кад се поновни неартикулиранп крик опет проломи. Допираше из његове собе. У првом моменту не знајући ни сам што ћу, потрчах вратпма која су нас делила, и неком чудиом снагом, без икакве свести зашто. потргах једним махом закључапу браву и провалих брзо у његову собу. Он је лежао на сред собе. Груди му се полако дизаху и спуштаху, дугачки се танки вратић отегао, а на уста ударила пена, заустављајући се на длакавом лицу. Из на полак отворенпх очију као да се извлачи последња нпт живота, одсева заостада несрећа п очај. Прискочих к њему. Левом руком држао је чврсто згужване новине. Пдави палчев нокат, пробио је артију, па се упиљио у јагодицу кажипрста, иа којој се појавп тешка капља тампо црвене крви. Не знам нн сам зашто му брже растворих згрчене прсте, те извадих новине, на које инстиктивно бацих поглед. На први махми упаде у очи штампана вест преко, које се полако спузада она крвава капља. И ја је двапут прочитах. Глаеила је овако: «Магистратска сједница дозволила је богаљу Стеви Рибићу, деветнајест година старом сину градскога канцелисте Јована Рибића, на предлог лечников и на молбу родитеља милостињу од 5 фор. месечно» л
МИЛАН БУДАСАВЉЕВИЋ
У нашој приповедачкој књижевности настала је опет периода прољећа. Сваки час проклијава нова клица, која много обећаје. Дјела тпх новајлија носе на себи чаробну љепоту неке нове и младе културе. Мефу њима се оеобито истиче таленат Милана Будисављевића.
4
OМЛА Д И И А