Архив УНС — Стари листови — Најстарији

ЈЕСЕЊИ ЗВУЦИ

ш -Шрај јецај јесењег бола Ж Гусала сјетнп глас, Z У дрхтавом срцу моме Днже чежње талас.

И идем сумњивим ходом По пољу кроз впхор тај. II изгубљен тако се ноеим У лпшћа sarp.'baj.

Све у бледоме свјетлу У мртвој жалости, У муклом времеиу плачем. II зовем дан прошлости.

Paul Verlaine.

СшаноЈе.

IN MEMORIAM Detlev v. Lillenkron,

-Д-ивље руже свуд покрише Љуте ране крваве. Звуци даље свуд носише Бојне пјесме н славе.

Јутро. Гробље и гробари. Многи задњи одисај . . . Јастреб слутећ сад крстари, Струји, хуји кроз тај крај.

Ноћ. Грозота кров поплави Пламом, село впком „ах Воде ..“ рука грчем здроби Суху траву у сух прах.

ЈЈ. С. Јобанобић.

ГРЕХОТА

Написао

Николајев.

Пре је чеето скакутао мимо мојега прозора. Из собе сам мога тачно видети његову малу главу покривену густом као угљен црном косом. На челу му се набрала кожа, те код обрва, под којима сијаху сјајне велике очи, чудновато одебљала. Десна рука била му је укочена, н од лакта уз груди привијена. Док је мпмо мојега прозора скакутао, полазио је школу, а сад су већ три месеца што је изостао. Хтео сам запитати госпођу, код које сам становао, зашто је изостао, јер сам сигурно знао, да је њезин пасторак, но нисам идискретан. Посде га нисам виђао на улици, али сам га тим чешће чуо, где сетно фићука у соби до моје, или сам га кадкад на прозору опазпо, где разговара дечурлијом п нудп им хлеба. Једнога дана дођох раније кући, па како случајно, кад сам од куће одлазио, нисам закључао врата, отворим их нагло и ступим у собу. За мојим

омлА д и н А

3