Архив УНС — Хумористичка штампа

iz dnevnika jednog ljudoždera

moji prijatelji vegetarijanci

Dogodilo se tako da ja još nikada nisam jeo Ijudsko meso, a to je prilično neobična stvar u našem plemenu. Nije moja rođena mati uzalud klimala glavom negodujući: ona je do svog samrtnog časa verovala da me je neko urekao, ili da me je možda neko prokleo jer je vino od palme koje smo jednom odneli kao crkveni prirez bilo malo previše »kršteno«. A šta smo mogli! U ono vreme bili smo vrlo siromašni. U mojoj mladosti još je običaj da se prinose Ijudske žrtve. Jelovnik smo ispunili onim što smo zarobili kod susednih prijateljskih plemena: to je bio prastari običaj kod nas. Mi smo govorili da je to naređenje velikog Ma-Ba-Ve (on je bio bog kod nas). Sa njime se To-VaBu dobro poznavao i često nam prenosio njegove zapovesti. Scćam se da je jednom zapovedio da svaki borac iz plemena pokloni To-Va-Bu-u po jednu bisernu školjku, i da je To-Va-Bu bio veoma Ijut što su neki doneli u njegovu kolibu običnu rečnu školjku, a takve su stvari mogle strahovito da razgnjeve velikog vrača. Nije ni čudo: rečna školjka se kotirala mnogo niže. Jedna zgodna devica od dvanaest godina stajala je u to vreme dve stotine bisernih školjki dok se za istu plaća.lo hiljadu rečnih. To smo mi nazivali inflacijom, ali smo u to vreme bili još i suviše varvari, pa smo prikrivali zalihe kokosovih oraha da nas porast cena ne bi iznenadio. To je, razume se, bilo vcoma davno. Ali ja ni u to vreme nisam jeo Ijudsko meso. Bilo je nas takvih nekoliko. Ne znam ni kako sam i ja dospeo među njih. Mi smo bili ti protiv kojih je u mnogo mahova bila uperena propoved velikog To-Va-Bu-u, koji nam je zamerio da ne poštujemo plemićke tradicije i da ne verujemo u to da će snaga i znanja onoga čiju smo kost sa moždinom, prženu na vlaknima od palme, u slast pojeli preći u nas i da ćemo na onome svetu steći visok položaj, dobiti dostojanstvo kacige, šefa poreske uprave ili barem strvodera. Mi zaista nismo verovali u to, a pored toga ja lično nisam imao ambidje da postanem strvoder: voleo sam i pse, i nisam jeo ni pseće meso. Starice su često pljunule u prolazu poređ mene i s gađenjem govorile, upirući prstom u mcne, da sam vegeterijanac. a to je pretstavljalo teškq uvredu u našem plemenu. Takvi bi za ženu mogli dobiti samo udovicu, a i nju retko i tek onda, ako mesožder nije hteo da zakuca na udovičina vrata. Moram i to priznati da sam se jau mladosti upisao na analfabetski tečaj

LASLO GAL

to je bio običaj onih koji nisu jeli ijudsko meso i tako naučio klinastu azbuku. Velikom vraču To-Va-Bu-u se naravno nije ni to dopalo. On je tu stvar prodiskutovao sa bogom Ma-Ba-Vo-om pa je zatim saopštio velikanima plemena da smo mi jeli zabranjene kokosove orahe, i time uvredili boga Ma-Ba-Vo-a što znači da smo protiv državne individue, drugim rečima da smo prava kuga, kolera, zapaljenje slepog creva i ovim slično društveno oboljenje. To je bilo davno. Veliki To-Va-Bu je umro i mi smo učinili ogromne korake u pravcu civilizacije. Sada više ni velikani plemena ne jedu svoje neprijatelje, a i prijatelje samo sasvim retko. I književni život je u punom razvoju, mada sada još pretežno pišu oni koji nisu završili analfabetski tečaj, što uostalom nikome ne smeta jer ni čitaoci ne znaju da čitaju. Zensko pitanje smo korenito rešili, device su sada mnogo jeftinije, a pored toga mogu im se ponuditi školjke i biserne od plastičnih masa, jer ih one jako vole. Mi ovakve školjke još ne proizvodimo, ali. . . zar nema svako

BOZIDAR KOVACEVIĆ

bar ponekog rođaka na području susednih plemena? I nismo li sc uzajamno jeli kroz vekove?! A to kod nas stvara neku vrstu krvnog srodstva. Kbd nas se u izlozima svake druge radnje mogu videti ovakve stvari izrađene od plastičnih masa, i mi te radnje nazivamo; Ko-MisJon. Sablast prošlosti nije još naravno iščezla. Ponekad se iz neke kolibe širi neobičan miris. .. čovek bi rekao da to meso prže na otvorenoj vatri i da od toga mesa potiče neprijatno sladunjavmiris koji potseća na Ijudsko meso. Ali, to je nemoguće. Više ne pristoji jesti Ijudsko meso a i zakon to zabranjuje. Sinoć sam sreo dva svoja prijatelja kod nas prijateljima nazivaju one koji samo iza leđa govore loše o vama, oni su čvrsto đržali u rukama ogromnu masnu kost, a sa usana im je curila mast. Ti sad svakako misliš rekao je jedan od njih da mi to neku cevanicu stežemo u šakama ... Drugi je bio energičniji: Priznaj da ti sada misliš đa je u našim rukama Ijudska cevanica. Moram priznati da ova dva prijateija i ja pripadamo istom plemenskom staležu, jer su i oni vegeterijanci to je sada velika moda u nas! mada su oni bili ti koji su nekada lupali u doboš pred kolibom To-Va-Bu-a i čije su grudi bile ukrašene medaljom Branimo - stari poredak i Krstom Plemenske Zaštite. ukrašene ratnim tomahavkom. Sada više ne lupaju u doboš, već sviraju na frulu instrument koji zahteva dobra pluća. Jedan od mojih prijatelja zagrizao ie u cevanicu koju je držao pa me Ijutito pogledao: - Ne brini, postaraćemo se da ti ne padne na pamet da nas klevetaš! Nije meni bilo ni na kraju pameti da ih opanjkavam. Ta prijatelji smo mi! I znam da danju nikada ne jedu Ijudsko meso, već samo svečeri, u mraku, kada ih niko ne vidi. Možda i ne vole ijuđsko meso, već ga jedu samo iz navike. Tako je činio i tata, i tako i deda, tako pradeda ... Ja ih u suštini i razumem, shvaćam, to da se oni gade onih koje nikada nisu jeli Ijudsko meso. Ja uviđam đa je posredi neki strašan poremećaj: neka čovek uzme u ruke jelovnik ili neka sam bude na jelovniku terrium non datur tako su govorili stari Ijudožderi. Nisam protiv njih podneo prijavu. LJpravo sam sada primio poziv ođ okružnog arheološkog zvanja da su prijatelji podneli prijavu protiv mene optužujući me đa sam jeo Ijudsko meso.

VARIJACIJA NA TEMU KULTA LIČNOSTI

izložba

Starinskih portreta izložba je bila, Pa je na nju doš’o i čopor gorila, Jer je pravo da svi, pa i strani gostl, Osete blagodat i čar umetnosti. Radoznali mnogo krenuli su salom I pred svakom slikom, velikom i malom, Sad se odmicali, sad se primicali Da bi o portretu sud najstroži dali. Oči lepotica, mudraca, junaka Gledale su na njih iz polusumraka: Ruho od brokata i od zlata kopče, Kraj svakoga, konjic, kepec ili ropče. Te su slike bile od majstora stari’ Koje večna slava već stoleća zari, Al’ se ne sviđahu glavaru čopora. Svaka rcč mu beše kritika opora. Na jednoj mu slici ruke neprirodne, Na drugom portretu boje nepogodne, Ovde nesklad tela, tamo izraz lika... Gunđao je stalno: Da rđavih slika! Najzad od glcdanja oka posustala On odjednom spazi u dnu ogledala Svoju ~lepu“ njušku i „prekrasne" očl, Pa ushićen repom zavitla i skoči. „Hvala bogu, viknu, da naiđoh sliku I na njojzi jednu pristojnu priliku! Eto, najzad, slike što pohvale vredi, Dela koje treba svako da pogledi.”