Архив УНС — Црквени листови

и поуке односно монашког подвижничкога живота, Увиђајући и сам потребу ових похода, светитељ их је предузимао, али је увек са жаљењем напуштао своју самоћу и тужио се на то, што место живота усамљена, проводи живот у друштву с монасима и посетиоцима. „Мислио сам да сам се удалио од света“ говорио је светитељ, „али видим да се поново налазим у свету “ При крају живота св. Иларион науми да још једном види монашка братства и пустињаке у Мисиру па крене на југ. У Мисиру га дочекиваху по градовима селима и пустињама радознали становници, побожни епископи, клирици и монаси. Духовници га мољаху да својим рукама благослови јелеј за црквену потребу На крају св. Ипарион се примирио с појавама, које-му не беху у вољи, јер нарушаваху његов усамљенички мир, те говораше; „Вратио сам се свету и примио сам своју награду у овом животу. Гле, цела Палестина и суседне провинције испунише се монаштвом и манастирима. Ја сам поседник неисцрпнога наслеђа.* 4 Монаси су чували гласовита представника свога с великим старањем, у томе је свима предњачио Хезихије-, најмилији његов ученик. Походивши са монаха знатније обители, епископе прогнатеи заточене од аријеваца, монахе у. пустињи, а поглавито места освештана борављењем Св. Антонија, Иларион се врати у Палестину, где га после дугог и напорног рада на ширењу монаштва снађе смрт, како се мисли, у другој половини IV века. При крају тога века дође бл. Јероним стридонски из Рима у Палестину. Сазнавши заслужна дела Св. Илариона подухвати се да име његово овековечи израдом његове биографије. Та биографија је старија и тачнија од свију касније написаних. По њој сам и ја предао ово кеколика дата да се тако умножи збирка слика из најстарије историје монаштва и његова ширења на Истоку.

Бр 1

ДУХОВНА СТРАЖА

4