Балкански рат

Сграна 18.

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 2.

Нраљ за јунане — фонд Краља Пвтра Како сазнајемо из непосредне околине Њ. В. Краља наш Краљ усхићен херојским подвизима своје славне војске, која је једним залетом избила на два мора, решио се, да Своје задовољсгво и Своју захвалност Својој војсци искажз на јадан видан начин, који ће бити сведок жива старања српскога краља за српске јунаке и њихове породице. Поред оне своје велељепне задужбине на Опленцу, која се такмичи у свему са најславнијим зздужбинама старих српских царева и Краљева, Њ. В. Краљ је од лучио да себи за живота подигне још јелну већу и спавнлју задужбину, која ће бити сведок Краљеве љубави према народу, као шго је она у Тополи сведок Његове побожносги и захвалности Богу. Та нова Краљева задужбина биће Фонд Краља Петра, обнониоца Душанове Србије аа своје сарацнике на овом велином делу , за српсне рзњенике и иородице срнских јунана. Из тога великог фонда имаће помоћ у овом рату онеспособљени српски ратници и њихове породице и сиромашне породице палих хероја, кој а ће се на вечита времена с дужном захвалношћу спомињати доброчинства. Онога под чијом су заставом њихови мили и драги као јунаци пали за част Отаџбине и ослобођење Српства.

Џз у м д

Планине голе, сам кршни камен, Врхов‘ма својим небу достижу К\> руком срезане каква мајстора Једна до друге редом се нингу. Никаква пута повољна човеку; Већ стаза само једипа вијуга Крај Дрима хучна — којн се својом Страхотном јеком стенама руга. Гробови, палих војпика наших, На обали поређави редом Говоре какви ужаси беху Показујући то сликом бедпом... — Гробови палих: тек педаљ земл е Што шга тета јупака скрнва; Кроз тапког слоја земље се пружа Гука и зове брата му жива.

Планнне голе, сам кршни камен, По њима свуда душманска тела; А хучни Дрим са својим током Роморећ чита вечпа опела.

10. јануара Призрен

потпоручник Радоспав Гпнгоријевнћ, водник 2 чете, 4 батаљона П. пешадиског пука „Цара Ј1азара“.

СЕ Успомеие јвднвга чатнина

Кад је наша победоносна војска заузела Пријепоље и Вл.евље наш војвода Срета Вукосављевић доби наредбу, да распусти своју чету. Кад нас је војвода о томе из вестио свима нам би жао што ћемо се растати. Неколико четника је тог истог дана отпутовало својим кућама а ми остали остадосмо да преноћимо још једну ноћ у Пријепољу, па и ми сутра морамо да пдемо својим кућама. Сутра дан се искупимо у једној кафаници, да проведемо заједно још неколико другарских часова. Ускоро дође и војвода. Сви скочисмо на ноге, а војвоца нам рече: — „Сад добих нову наредбу, да се кренемо низ Лим, него да сте одмах сви спремни за полазак." Дотле натуштена чела четника за један секунд се раз ведрише. Били смо одмах спремни и кренусмо се низ Лим. Путовали смо полако и опрезно, јер је Прибој био у турским рукама, а Турци из околних села били сусви добро наоружани. Кад смо били низ Бистрицу сретосмо ПАЗАР У једну турску девојчицу, која чуваше говеда. Чим нас угледа поче да бежи и плаче. Војвода је зовну, даде јој нешто ситног новца и рече јој, да се не плаши, ј&р ми не кол.емо децу као шго то Турци раде. Сирото дете ућутало је, али нас је гледало уплашено. Одатле продужисмо пут и око 10 сатп ноћу стигосмо у манастир Бању. Ту преноћимо и добро се одморимо благодарећи усрдном дочеку старешине манастира Бање оца Теодосија Призренца и његовог браства. Изјутра рано донесе један сељак писмо војводи. Пошто га прочита, војвода се мало

уозбиљи па нареди, да се одмах кренемо даље, Свима нам беше жао што остависмо добар доручак кога калуђери спремаху, али на једно војводино „Напред" сви смо га одмах прежалилн. Из Бање војвота поведе неког механџију Пају. Кад стигосмо на вис Јармовац близу Прибоја војвода нас запита : — „Коме је најжалије да да своју брзометку овоме Паји ?“ — „Ја своју пушку не бих дао ни своме оцу док сам жив!“ упаде му у реч четник Влада Борисављевић. — „Е то сам и чекао, баш ћеш ти да даш своју,“ па узе пушку од Владе и даде је Паји, а Пајпну стару кокинку даде Влади. Влада беше као убијен, а ми смо му се сви смејали што се истрчавао. За тим Еојвода предаде управу над четом Никодиму Цемовићу, правнику, и нареди му, да се одатле чета несме никуд удаљавати нити сме нападати на варош у случају ако нас тројмцу Турци нападну. Мени је заповедио те сам скинуо капут, а обукао војничку блузу и тада смо се нас тројица поздравили са дружином и пошли право у Прибој. Наши другови су били запрепашћени и многоме се засијала суза у оку. Веровади ПРИБОЈУ су да ћемо обојица погинути, јер су знали да сеГЈрпбојјош није предао. Идући путем ја сам премишљао како ће све ово испасти. Био сам више него сигуран, да ће нас Турци напасти чим уђемо у варош. У памети сам правио разне комбинације, да лн ће покушати да нас ухваге живе пли ће нас убити из заседе. Највише сам се плашио да нас не убију иза каквог ћошка кад наиђемо кроз варош, али сам се надао да ме неће баш први куршум погодити у главу, те бпх у том случају могао бар један метак испалити и бацити бомбу, да-се заменим. Поре-д свега тога