Балкански рат

Број 2.

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 19

ја сам сматрао за особиту чсст што ме је војводаповео са собом и почех да певам и да се шалим с Пајом, који је стално ћутао. У почетку је трпео, а после се поче да љути на мене, али кад му војвода рече, да ја исто тако певам и за време најжешће борбе са Турцима, он се одобровољи и даде ми једну цигару да запалим. Било ми је загонетно зашто војвода води са собом Пају кад незна ни да рукује са брзометком нити да баца бомбу. Тек доцније ми би све јасно. Кад смо стигли пред саму варош војвода нам саопшти: — „Ми ћемо сад право у Прибој. Ја ћу се Турцима лреставити као грађанин из Пријепоља и рсћи ћу им да долазим у нарочитој мисији од команданта јаворске бригаде." Мени пак рече: „Тп ћеш бити војник кога ми је командант дао рад .1 спгурвостн а Пају познају сви Турци као доброг и исправног царског човека. У случају да нас Турци нападну пуцајте одмах а бомба нека ти је спремна“. У варош смо ушлн у потпуиој ратној счреми. Доцније ми је један Србин из Прибоја причао о нашем уласку у њихов град овс: — „Био сам пред својим дућаном. Случајн) се окренемдесно и на велико запрепашћење угледах сокаком у турској мали три наоружана чо еека дваграђанина » у средини један војник Кад приђох ближепознадох ме ханџију Пају. Испрсио се, али у лицунребледео као крпа. Ишли су право кроз варош гледајућн само напред Прођоше поред ме не и не погледаше ме. Остах стојећи пред дућаном као прикован.гледајући за њима, а и Турци где се који задесио у том моменту остаде као окамењен од чуда. Упутили смо се право ућумату. Ту нађосмо једног полицајца, коме војвода нареди да позове муцира. ГХосле неколико минута дође мудир и поздрнви се с Пајом и војволом. Ја сам га поздравио по војиички. Затим војвода оде с мудиром у ућумат, ја остадох на капији с једним полицајцем. Турца као да се прибраше од чуда и иочеше се скупљати у омање гомилице. Једна таква гомилица Турака упути се право у ућумат. Ја им рекох да није слободно унутра улазити нашто ме они погледаше понреко и вратише се. .Ускоро се и ови вратише из ућумата те сви одосмо у хотел „Прибој“. Ту смо ручали заједно с мудиром, наравно држећи пушке преко крила. Војвода је за дуго разговарао нешто с мудиром, а Паја је за другим столом. уверавао Турке, да ће и њима бити мчого боље под Србијом него што им је било под њиховим султаном, јер ђе Орбија дођз тунемакатака и т. д. Доцније кад Турци изађоше војвода нам рече, да ће после подне у 2 сата доћи сви виђениш Турци у ућумат да им он саопшти поздрав од команданта Ја»орске бригаде, а нама препоручи да будемо обазриви. Мало после дође полицајац и позва нас у ућумат. Ја сам кришом отшрафио моју бомбу, да бих је могао одмах бацити међу нас, ако буде потребно. (Свршиће се)

Радован Тунгуз Перовић — Ншсшш: Ћетна Вукова — Ропан кз црногорског ратничног живота — (2.) Чека се. Чека се поновпи и сигурно ноељедпи и пресудни напад и окргаај с Омер-пашом и његовом војском, па. ил’ смрт илн живот — нек' се једном зпа! У осталом, боље и лијепа смрт од добре пушке, добра јунака, но овакав жнвот, који би и самом ђаволу већ дозлогрдио! Јер није то мала ствар живјети и капати па пушци из дана у дан за пола годипе, без одмјене и престанка, дневно ноћпо. А, откад је Црне Горе, тежег јој еата није долазило пего овог пута. Као навро булић са свих страна као да из земље ииче, па, што га више таманиш, рекао би: ои то све више ккпти. Зачепила погана вјера ову шаку соколова у оним гредама, баш као јазавац кртицу у ру п у.... па ко ће вражјој сили одољети, ко ли ђаволу јаму зачепити? Дани су се дробили брзо и неопажено као сати, сати као тренутци,.. а рат се непрестано и у свој својој жестипи водио. Гину Турци како бити може; гиеу, али им се и пе познава. А и гшаче малени редови црногорски се пз даиа у дан стадоше све то вигае и оејетније риједити. Бој бој, бој-бој, крвави бој без узмака, престанка и почивала. Уступајући стопу постопу, а залијев ајући сваку крвљу и гризином непријатељском, Цриогорци бише прин\ђени да се повуку и 'уметеризе по врхлстним ограпцима историјске Вртпјељке и цнкул>астог Добрштака. Ту, иа ирагу од Цотиша, ушанчени и утврђеии, окупе се сви под барјнке, ухвате за џефердар и закуву: да ће Омер-паша само преко љихове иросуто крви и оборепих лешева ирегазити Цриу Гору, опалитп Цстиљс, и напојити хата па Ивановим Корит мх иа врх Ловћеиг. Залуду је Омср покушавао од сваке руке, не би ли склонио Црногорце бар па — преговорс. Просииао је паре, измишљао лажи, слао уходе и пжлисаре, паварао спагом, прнјетио што страганије, а палио, рушио и жарио куд је год прошао н што је горз могао све му то није ништа помо1 ло. На последљу му поруку Црногорцнма — „да нх је Султан иоздравио, дх ће им дати и дозволити све што жзле, само да га за цара приззаду“, кљаз Данило мује с главарииа гордо и достојаествепо поолао фншек с овим ихтдисом нх завоју око њега: „Ово ти је одговор и Султану отпоздрав!“ (Наотавиће се.) -^тат-

Сз бвјшга поља: ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК ПОСМАТРА КРЕТАЊЕ ТРУПА.