Балкански рат

Страна! 124

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 8

Борба пре објаве рата — Белешке Једнаг учесннка у борби на Лнснр У овоме рату, који је тако лепо успео и сјајне резултате донео, четници и чете имали су важну улогу. Они су били свугде предходница војсци и свугде суони прво кавгу замстнули. Од српско бугарско-турске до босанске тромеђе четници су свуда први прешли границу и први отпочињали борбу. коју је послевојска. прихватила и онако славно докрајчила. Један од главних комитских сукоба са Турцима и Арнаутима био је на Лисици б. октобра, у очи дана објаве рата. Ту на караули Лисици требала јс да пређе границу једна чета од 90 одабраних младих ратника, који су с пуно одушсвљења пошли у рат. Чета се неколико дана задржала у Медвеђи. За то време четнике је обучавао у бацању бомби псшадијскн капетан Никодим Рацић, кога је мобилизација затекла ту као командира пограничне чете. Капетан Рацић и артиљсријски капетан Љуба Вуловић припремали су нсуморно све што треба, да сеу редове непријатеља унесс страх при првом сукобу. Дан поласка на границу четници су с нестрпљењем очекивали. Опрема се по стоти пут‘удешавала, пушке поновачистиле, ножеви се оштрили — али све то некако нервозно. Свакоме се беше досадило онолико чекање за прелазак границе. Нестрпљење достиже врхунац кад до нас допреше потмулп топовски пуцњи, који се понављаху доста б р з о . Нестрпљење пређеу одушевљење. кад преко телефона дође вест, да се нашц другови из чете капе тана Воје Танкосића већ бијукодМердара. То је било 3. октобра. II изненада 4. октобра дојури у логор потпоручник Мића Михаиловић, стари четник, и нареди, да се на брзу руку руча и са целом опремом будемо готови за полазак. Ручак се брзо сврши и наша се чета у 11 и по часова пре подне крену пут границе. Ишло се форсираним маршем у колони двојних редова. Умор се није осећао, а песма се за песмом ређала. Четничко срце, које уме да буде свирепо када се бори за отаџбину, претвара се за време одмора у иуно топлине Пут нас јеводио преко Тулара и Медовца. Код Медовца нас затече мрак и ми у четничку низу, један за другим, на пет корака почесмо уз велиКИ успон, који од Медовца почињаше. Поворка се беше отегла врло дугачка. Говор беше забрањен и све се наредбе шапатом пренашаху. Ишло се немо, некад лакше некад брже, са пушком у руци. С времена на време застајкивало се, да би путовођа извидео, је ли све сигурно, и да би се четници одморили. Зађосмо већ у шуму и поЧесмо брже ићи. Увело лишће беше већ почело да пада, са дрвећа и по земљи обравоваше дебели слој, који под нашим ногама шушташе и иМитираше пиркање ветра. — Брже, лакше ! командовало се према приликама. Одједном шапатом се пронесе заповест: — Седи!

Цела чета поседа, Време нам се чињаше као вечност, Около нас прастаре букве дизаху се високо; граие се на врху састављаху, и нама се у оном мраку чињаше као да идемо кроз неки тунел. Пушке се беху чврсто стегле, бомбе већ беху спрсмне. — Папрсд! дође команда шапатом. Лагано на истом растојању и дижући се један за другим нођосмо даље Густ мрак спречаваше нам да много видимо око себе. Зепицс се шираху све јаче и јаче не би ли гдегод могле шго сагледати — но нигде ничега, Одјсдном први четници избише на пропланак на чијем другом крају угледасмо ватре. Стадосмо иред неке колибе, којс у први мах не спазисмо. Стигли смо на Лисицу, дошли смо на границу! Од пропланка горс од нас, налазила се наша и турска караула, удаљене једна од друге за 10 метара. Дадоше нам вољно, и ми се расгшрсдисмо поред ватри, знојни и мртви уморни. Никоме није било до вечере, већ се сваки нашавши ссби место, пружио по земљи са цслом опремом, намештајући пушку међу' колена, како би му била што ближа. Никодим Рацић заједно са осталим официрима та кође леже поред ватрс у једној колиби, 5. октобра сви сс четници раио пробудише. Неки су још лешкарили, неки сс иреобуваху умили и започели из средине, четничку песму: Спргмите с,;, епрвмите четнициСилна ће борба да буде .. Лагано прихватише песму сви, и млзда четничка лица добише неки ватрен изглед. „Извика Јован Бабунски фрљајтз бомбе у кућу!“ проду жавало се певати доље. Никодпм Рацић беше се већ умио и један граничар придр жаваше му шињел, када ја са неколико другова одох на кладенац да се умијем, Рацић се успе на караулу, а ми тек што се нагосмо над кладенцем да рукама заигимо воде и запљуснемо лице, кад затрешташе арнаутске пушке од Мути Воде, карауле источно од наше. Пуцањ се пренесе и на суседну караулу Пропраштицу, затим на Лисицу, Гуриште, Губавце дуж целе границе, Било је пет и по јутра. — Збор! одјекну глас капетдна Дељанина. Ви овамо, ви тамо! Сваки по две бомбе, доста муниције! Напред! Храбри Дељанин изгуби се у шуми са четницима, који сачињаваху десно крило борбеног строја, -— Митраљези! викаше поручник Радисав Николић. За ножеве, — распакуј митраљезе! Куршуми већ и до нас у логор допираху, а са наи!е карауле мала посада од 20 људи из Ш позива одговараше доста брзо. Четници из митраљеског оделења натоварише митраљске делове на своја рамена и за трен ока изнесоше на позицију. Код бунара, одмаХ до карауле, монтира се први митраљез, нали се вода у хлацник, увуче реденик и поручник Радисав Николић сам седе као нишанџија, — али се не знађаше где је непријатељ. Од једном, на једном ћувику десно од нас, на 1800 метара, појавиш® се црне масе.

(Наставиће се)