Балкански рат

Број 8

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Стр. 115

јући се у мраку и неразумевајући се у општем метежу и галамн. Нерв! су били 'напрегнуги до крајње еластичности. У уму је било нешто нејасно и чудно. Кад је наступио највећи хаос, искрсну од једном капетан Ђукић пред нгшу групу, која је већ почела одступати. Војници, виче капетан, не бојге се! Шта сте се збунили! Код нас је неред, али је код Турака, још горе. Турци су одбијени; оставили су нам четир топа и ми смо победиоци. Не пуцајте и не лармајте, да не при мзте Турци наш неред и да се не врате. Нису сви официри изгинули. Слушајге ове официре, који су живи. Хоћете ли? —Хоћемо! заори се са свих страна Појединци плачу што виде ма једног официра. Повратисмо се мало. Пођосмо за капетаном каједној огради од камена. У путу нам се придружише и други војници. Одједном дотрча један брлдат официр и ухвативши капетана за рукав поче га вући и викати: — Да видите, господине капетане, турска нас коњица заобилази. Њих двојица одоше иза ограде а и ја пођох зањима. Испред сградезаустави ше се. — Еноих!објашњава брада ■ ти официр показујући руком у мрак. И доиста, на сготину метара и с п р е д нас беше нешто гусго и страшно лелу|ало. Капетан посматраше неколико трепугака па ће рећи: — Манте се људи, то је шушњар. Каква коњица н о ћ у! Ајдмо натраг и ви ћете г. потпоручниче уредити ове људе и бранити се иза ове ограде. Ископајте и ровове, јер ћемо ту премоћити. Јесам ли сигуран у вас? Немајте бриге, г. капегане, ја ћу остаги овде. одговори официр. Капетаи пође даље, а нас тројица пођосмо за њим. Иа турској страни чују се трубе на све стране. Ово нас забрипу јако На неколико корака одатле, сретосмо једну групицу војника Видећи нас и капетана, сви у глас повикаше: — Ево, заробили смо једног турског официра, и изведоше га пред иас. Капетан га обасја електричном лампицом и видесмо доиста, једпог лепог турског официра. — фи’ езТ — се цие да, топзјеиг.:,. отпоче капетан пнтати на фрацуском тог официра, свакако је хтео знати, шта значиона писка турских труба по ноћи. Не знам шта му је одговорио тај турски официр, кога капетан љубазно упути уназад, али се приметила ужурбаност и узбуђење код капетана. Нема сумње, Турци ђе нас напасти ускоро,

Људе је требало умирити и повратити себи пре него што нас Турци нападну. То је било очевидно. Ко се пре уреди и окуражи биће победиоц Пођосмо брже дуж положаја и лођосмо код једне повеће чете. Ту беху капетан Војин Поповић и Бора Ристић. Још су урећивали војнике и још дрека беше велика код њих. — Јунаци! викну им капетан Ћукић; иемојте лармати. Турци се спремају за ноћни напад. Ми смо их одбили данас, па ћемо их одбити и ноћас. Небојте се. Са вама су два најхрабрија официра. Слушајте њих и останите овде, а ја ћу и остале довести ако буде требало. Уредите се што пре и укопајте се ту. На сто педесет корака у напред видела се црна пруга, за коју нам рекоше, да је то турски шанац Три топа беху растурени ту у близини, а један топ су баш тад вукли војници још даље у назад Капетан нареди, да се тај топ догура до заставе, на сред поло ) аја а ми се упутисмо даље са капетаном. Пуцњава ј о ш трајзше. У лево и назад иза ове групе нађосмо потпоручика Драгољуба Михајловића са његовом четом, која беше скупљена од лутајућих војника по положају. Капетан га похвали и рече му, да се ту уреди и утврди. — Добро је, добаци му капетан ено види топове, — што су нам оставили Турци! Кад се одвојисмо од те чете наиђосмо на тело команданта Глишића. Ј1 ежао је окренут лицем^земљи. — Славни чо вече! рече капетан и саже се над њим. Опрости што те још нисмо склонили. Ми смо јецали. Мало даље спазисмо јелну гомилицу во]ника,Љкуп лњну око некога. Приђемо ближе и видимо мајора Воју Николајевића. — Како вам је, господина мајоре, упита *капзтан. Мајор је ћутао и само га је гледао. — Јесте ли ви из његова батаљона, обрати се капетан војницима. — Јесмо, одговорише војницима погружени. — Е, добро, однесите мајора одмах одавде, јер се Турци спремају да нас нападну. На то саопштење војници готово трчајући однесоше на рукама мајора. Одатле пођосмо још дубље у назад, где беше велика гомила војника надвикујући се узајамно. — Равњај се! виче поручник Лебл, чији глас још издаље познасмо. — Шга је то? господин Лебл, упита га капетан прилазећи, ко не ућути убите га одмах ! (НаставиНе се,) ]

Ка крвавоп разбојншту

Живи пролазе терај мртвих.