Балкански рат

БАЛКАНСКИ РАТ

Страиа 142

Брпј 9

једини рањеници на дивизијско превијалиште, на коме сам се месту већ и сампо свом положају, овамо налазпо, , дочекујући их и вршећи своју дужност Чим су први рањеници наишли одмах сам их почео распитивати е да бих нешто могао дознати о пок. Живојину, али ми нпко ништа није могао казати о њему. Напослетку, угледам из круга. једна носила. Приђем им више инстинктивно, једнако мислећи о њему.. — Шта је сине, шта је јуначе мој, зар си мп и тп допануо рана? — ослових га, јер то Он беше на носилама. -- »Допануо једне али вредне«, весело ми одгово ри он са носила — »онакве каква јунаку и доликује«, па се насмеја. — Не бој ми сс, соколе, сад ћемо је и видети и извидати, наставих ја идући поред носила и тражећи очи ма што згодније место гДе би га спустили. Одмах наредих те донесоше сена које подме'.нух под носила да га не би спустили на хладну земљу, а и да би му било лакше, помиловах га очински ио анђелском лицу, па га упитах, како се осећа. Он сав бешо прсмрзао, јер је до иојаса био у води, због чега му је дотле и одело било мокро. Одмах му набавим коњака п парче-два шећера да бих га загрејао. Он, пошто гшвуче прилично коњака из чугурице, рећи ћс у шали: — „Ето, видите г. прото, како ме рат научи и да пијем коњак и да пушим, а то дотле ја нисам чинио' 1 . Затим одмах дође лекар Др. Мпливоје Рашковић из Шапца, па му скпдоше одело п пред нама сс, на мах, показа рана величине дводинарке, ио неправилна облп ка. Она беше више при врху дебелога меса с леве страие. али на супротн ј не беше више никакве ране, јер олово беше остало у њему. Пошто је превијен и утопљен, зашггам га како се оссћа, он ми одговсри: „Добро, само ме стомак боли“; а кад сам за тим питао лекара, он ме је храбрио говорећи ми, да има наде на спасење. Око 4 часа по подне тога дана он је натоварен на воловска кола у којима сам га добро увио и заједно са осталим рањеницима упућен је у болнкцу, у Љеш. Ја сам по свом положају морао остатл у штабу код вс.јске испод Бушати, пред Скедром. Распвтивао сам се о њему свакога часа и страхо вао сдм за њега, док нисам најзад добио дозволу да одем до Љеша. У 2 часа по подне 29 јануара већ сам бпо у ЈБешу, где сам се одмах, још с коња, распитао о њему. Нисам се могао убојати: рекоше ми да је умро још 28. у 10'/з часова пре подне, поштс је прегходно добио запалење трбушне марамице и да,;е сахрањен у порти ка толичког манастира, блпзу гроба пок. мајора Еорка Паштровића и још неких официра. После кратког одмора отишао сам те му припалио воштаницу, опевао га и прелио. Пролих над њпм горке сузе као над својим дететом у место тебе, драги мој и т.ужни, друже, Сретене. Кад сам га на завојишту питао — пише прота Ха| џић — може ли преболети рану он ми је одговорио весело и насмејана лица: — „Не бојте се за мене г. прото ја се још тако добро осећам, да бих, чини ми се, и овакав какав сам сада, ипак могао отићи на бојиште и тући се са нашим вековним непријатељем." Ето, тако се угасио један млад, благородан живот и нестало је једног идеалног младића, који је свој род преко свега љубио. Завршујући овај кратак опис о његовом животу морамо напоменути да су пок. Живојину грађани града Чачка у великом броју, оба пола, одали достојну пошту 2. фебруара на парастосу у Чачанској Саборној Цркви и искрено оплакали његову рану и прерану смрт. Они су га жалили, али су били и радосни, што њихово родно место доби још једног Рајића, још једног Синђелића, у младом Живојину, чије је тело из ЈБеша пренето и уз учешће свега Чачка свечано 24. фебруара сахрањено у чачанском гробљу. И као да је сама судбина хтела да у оном моменту,

када се у цркви преливаше кољиво за покој његове племените и витешке душе, да се баш тада са хора црквеног »зачу омиљена песма пок. Живојина: „Хеј трубачу“ . . . . и задрхти свако срце и успламте освета нашим душманима Слава младом \ероју исветао му'сномен у срп. нареиу

Приликом разоружања арнаутских села.било је саоипггено свима Арпаутимп, да ће се кавиити смрћу еваки онај ко не преда оружје и код кога се доцпије буде иагало. ГГзш командаит био је извештев да у једном селу вма још доста оружјп. Ои пошље једпу чету и доиста та чота нађе преко стотипу пугиака у селу. Оопстпеници оружја буду извсдсни лред команданта. Јхомандаптих упита зашто пису предали оружје и имају ли још оружја. Они су упорно ћутали На сза питаља и попавл.аља командантова, онису немо ћутали, не проговоривши ни једпу јединуречицу. Комаидант им иа крају саопшти, да ће , бити одмах стрељани. На лицима Арнаута није се приметила узнемиреност. једаи млад Арпаутин клече пред команданта и мољашо милоот. Одједанпут, један постарији Арааутип окрете се томо младићу и за треп ока нуче шамар но бледом образу младог Арпаутшт, који се као онарен опет иснЈ1ави. Командант видећи толики иоиос код Арнаута, отпусти их кући. Беликодушпост команданта имала је воћи уснсх и сфект. Ђшраи Ншја Гојковић Редак је случај, у новије доба, да један војник редов, без стручних школа а само својим неуморним радом доспе до чина ђенерал : који данас са нуно права и на понос српске војске носи. То јо ђенерал Илија Гојковић или „наш чича" како га зову његови војниди и официри. „Наш чича“ јо човек необично лепе здравс памети и широке природне интелигенције, коју је он допунио пратећи вредно и ноуморно сваки развитак — сваку појаву у војној стручној књижевности. Гојковић је и министровао са пуно части и нико ваљда за свој пад са министарске столицо није добио толику сатисфакн,ију, као што га је овај рат пружио ђенералу Илији Гојковићу. Њему се као министру није одобрио кредит за нове брдске батерије које је он сматрао као апсолутно потребне за будућу акцију и баш у борби на Битољу показало се да би ми са много мање жртава ирошли да смо имали те Го ковићеве батерије. Гојковићу је у овом рату поверена команда моравске дивизије I позива, која је од преласка српске војске преко границе па све до закључења примирја стално била у акцији и стално на истакнутим положајима. Та је дивизија сјајно извела своју задаћу. историјањених покрета у ствари је историја успеха српскога оружја Моравска дивизија и сад је на предстражама на српскоме југу и према Арбанасима а „наш чича“ и сад је свеж, одморан и ораи да у сваком тренутку прихвати борбу. 0 моравској дивизији најмање је пи ‘ано.