Балкански рат

БројЈО

У СЛИЦ И И РЕЧИ

Страиа 159

са патролом, да ме Турци не изненаде. Али Турака зише не беше... Кад иђах у обилажење, саплићах се, јер беше ноћ, на мртве и рањене, грозно, кажем ти сестро грозно, чујеш јаукање, приђем и осветлим електричном лампом: рањени Турчин запомаже. Ишао сам напред, да не чујем њихов последњи јаук и да не видим бес наших пзмучених, али храбрих војника, јер бејасмо мокри до коже, гладни и две ноћи ни ока у води не склописмо, а го нам беше трећа ноћ. Остали из мог пука имађаху ватру, јер бејаху позади мене на 1500 м. ‘Вукосапа, пе мотет да појмиш пашег војнпка■ Храбар је као лав, изцртљив је као челик. На Куманову отступише 2 чете из мог батаљона. Ја сам био као батаљона резерва. Чим сам видео да 2 четеотступају, развијем моју чету, прихватим војнике који бегаху, револвером их зауставим и викнем: „Ко воле свога командира, напред за њим!“ окренем се трубачу и викнем: „Свирај јуриш!“ И, гле чуда: они исти војници, који бегаху, моји војници који од кише куршума не смедоше дићи главу из заклона, дигоше се и као леса пођоше напред, са оним страшним громогласним: „ура!“ Турци беху на 80 метара далеко од нас, али кад спазише лесу пред њима, како право, уздигнутог тела, ице напред, дадоше се у бегство. Вукосава, изгледаће ти да се хвалим, али веруј ми, нисам био кукавица. Ни сам нисам знао да ћу бити овакав. Уз то имао сам неко предубеђење, да ћу остати жив. Био сам у строју са војницима и ако ми место беше назад. Често сзм стајао док су они лежали. Куршуми су фијукали са свију страна. Гранате, које су па дале око мене, изривале су земљу и одбацивале је по 2 метра далеко У времену од 20 минути остаде ми 47 војник! на месту мртвих. Ја стојим и осматрам дурбином кретање непријатеља. Смрт ме је поштедела. Само ми је један метак пробушио капу, а један пробушио пеш од шињела. Кад Богхоће и чува, човекје сигуран. Али, зар би ми, официри, могли бити кукавице, кад је наш сваки војник јунак? Њега је требало видети код Битоља, како, у највећој киши артиљеријске и пешачке ватре, гази реку, разливену, брзу 5 м. у секунди, дубоку до гуше, и иде напред, држећи се руку за руку, пуштајући свога друга, који пада погођен непријатељским танетом, и хватајући оног следећег, лишен могућности да у води до гуше употреби своју силну и сигурну пушку, — и не помишља да иде назад Силни су, Вулка! То само онај зна, који им је командовао. Један мој војник буде рањен баш кад се докопао земље. Ја га брзо превих, па му рекох: — „Иди на превијалиште!'* Он ми одговори: „/'. Напетанс , зашго да се враћам назад , кад 'Гурци морају одступити?\‘ Одмах сам га унапредио за поднаредника Нар пису силни? Но има оваку војску, победиће цео свет. Желим ти да са зетом и нашима пријатно проведеш празник. Воле те и много поздравлЈа твој брат 22—XII—1912 г. Битољ. Јоца

Балкакскн савез Онај —- рекао је још прс осам година нашем уреднику један од најугледнијих првака данас владајуће странке у Бугарокој Велчо Велчев -- • који докаже немогућност постигнућа идеала Балканског Савеза доказао је и неминовну погибију балканских држава.

Крз за крв — Танноснћа чвта у Велнној Очк на гробу Кујунџнћа и другова. — Пошто смо преноћили, одморили се и окреиили у Оптеруши, где су нас Срби и Турци врло лено угостили, кренули смо, снабдевени хлебом, сировим месом и осталим смоком за Велику Очу. Дан је био диван, а сунце црилитно поодскочило, када смо пошли Један за другим шест корачаји на растојању, ишли смо, можда два километра до Велике Оче. ћада смо дошли, око нас се била окупила маса: сељака, сељакиља, жена и деце и нудили нас вином, грожђем, дуваном и осталим потребама. Ја се код њих нисам могао задржати, јер оделење, коме сам ја припадао, одређено је било, да по селу но купи оружје и да опколи кућу једиог Арнаутина чувеног зликовца, који ни сада није хтео предати оружје. Његова кућа била је пространа, а са свих страна опаеана великим каменим зидовима Кула изнад чардакова, који су били препуни мазгала, стршала је, али непокривена, без шљемена и сагорела — једна дакле рушевина, тужна и поносна, која је сведок једне жалосне и трагичне погибије српских комита из године 1905. То је кућа оног бедчог Арнаутима, који је на своју бесу примио девет ерпских четника на. челу са Жиком Миловановићем и Лазом Кујунџићем. Он није одржао сво ју арнаутску бесу. издао је српске четнике који су на највећнм мукама, у нламену ове рушевине, испустили своје племените и јуначгсе душе. Тај бедник мислио је, да ћемо запалити њетову кућу, и чим је чуо за наш долазак, напустио ју је и у комшилук — кућа до куће —■ пребегао је код једне Српкиње, да нађе склоништа. II та гнусна жена, доиста га је н примила и сакрила га. Када смо мп за то чули, довели смо је, питали је, али све узалуд. Она је енергично одрицада. Многи од нас веровао јој је, и хтели смо да креиемо ка Ораховцу, али стари, искусни и у чета омиљени комита „Стриц“ — Џилић, никако није хтео да пође, д,к не освети своје изгинуле другове. Узео је ту жалосну жену, мазио је и гладио да му каже за тога зликовца, али опег све узалуд. Најзад, спустио је он своју тешку песницу на њен затиљак и под тим тешким ударцем рекла је: „Признаћу, ја сам га сакрила, у мојој је собн.“ „Стриц“ је сада узео са собом још два четника, ушао у њену собу и нашао то га кукавпика за самнм вратима. Извео га је, држећи га за гушу, и питао да каже за учеснике у издајству сриских четпика. — Брат и рођак — промуцао је он молећи, да га пусте. — Дур — рекао је „Стриц". Задрмао га је и кренуо напред шефу Танкосићу. Нредао га је, и отишао да потражи и другу двојицу. За неиуних десет минути, довео их је, саставио их сву тројицу и суд им је одмах изречен. После краткога времена кренули смо за Ораховац и повели их са собом. Писмо измакли ни 50 м , а један младић од својих ооамнаеот година, са пугаком у руци, нриступио је Танкосићу и рече му: Драги војводо, тај најстарији, именом Мехмед, убио је мога драгога брата и милога оца, хранитеља десеторо чељади, зато вас молим да ја . . . . и нушка, на један пут пуче, Мехмед се сруши, и младић освети брата и оца. Тај младић био је загушен од плача и радости и пије могао да изговори последње речи. На исгом месту извршена је кратка пресуда и другој двојици. Сада напред, рекао је „Стриц" 1 , освета је извршена, а из грла Ристе Милићевића, његовим звонким и заносним гласом захори се: „Мајко мила немој сузе лити Што те морам стару оставити! Ја одлазим где ме срце вуче У крајеве ђе Српство јауче"!