Балкански рат

Број 10

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 147

смо још неке стрељачке низове. То беше дунавска дивизија другог позива, која нам је пристизала око подне. У селу на положају не беше нигде живе душе Војници пронађоше неко буре са вином и на смену излажзху из стрељачког строја да пију. Чим се ко врати од бурета продужава пуцати. Сви смо осетили да је криза борбе прошла и да су Турци малаксали; али и нас јс неизмеран умор био савладао. Ни корака даље нисмо могли. Видео сам самог капетана где је заспао сз парчетом хлеба у устима, иза једне гомилице камења Око 4 часа (11 ог окт.) по подне омање групе Турака почеше одступати. Ми смо их гонили ватром. У скоро отпоче опште гонење. Увече се опет вратисмо у село Ст. Нагоричане, а на положају осгаде осми пук 11. позива. Старица нас до*

чека плачући од радости, јер и она беше чула о нашо победи. Сирота бака, беше премрла од страха да нас Турци не побију, Сутра рано ујутру нареди се покрет и гоњење непријатеља. Уз пут видех пустош на све странеЛ ИЈтад се понова сетих речи капетанових: „код Турака је још горе“.... Сетих се прве ноћи кад је код нас била потпуна малаксалост и неред, и да јз било још мало снаге код Турака, да нас нападну, ми се неби могли одржати и Бог зна шта би све било. Овако се и сад потврдило оно правило: Упорство је једино средство спаса. У највећем очајању треба помислпти да је и непријатељу т< шко.. Срећом те се код нас нашло људи да нас благовремено опомену на те војничке исгине и формуле. М а р.

1НМ1Џ у Орбиј!. ШпањопЕкн вфнцнри и првдставницнма српвкв взјнв н грађанекв внаетн у Бнтољу. Одмах после славне српске победе на Битољу дошли су на ратиште, док је оно још било посуто крвљуи лешевима небројених јунака и српских и турских, два шпанска официра, да на лицу местапроуче рати ште и положај обе војске. У Битољу су их наше и војне и грађанске власти врло усрдно дочекале, па су се представници власти са овим угледним гос тима и сликали. На овој слици у средини је командант моравске дивизије првог позива, ђенерал Илија Гојковић, њему т деспе стране седи ађутанс шпанског краља Алфонза XIII, инжињерски пуковник Франци ско Ечаги, а с лсве стране седи конте Картагена маркиз од Пуерта, који је по повратку у Шпанију у мацридском листу „Трибуни" с удивљењем писао о успесима и способностима српске војске У горњем реду у средини је први иачелник округа битољског Бранислава Ђ. Нушић, који је за мало дана уснео, да у свом великом округу уведе ред и закони-

тост и обезбеди свакоме слободу рада. Десно од Нушића је ђенералштабни пуковник Драг. Кушаковић, одлични начелник штаба моравске дивизије, а лево је резервни артиљеријски капетан Милан Ђорђевић, који је био на служби при Врховној Команди,

Турцн е; људи од ерца — Слнчнца и бојиога поља ,У очи Нове Тодине рано ујутру пошао сам на коњу из Вцтол.а за Охрид. Пут је врло дуг и тешко га је прећи за дан. Од еамога изласка из Битоља почо киша и војавица. Прсд подие прелавио еам Ђавату, преко које увек дува јак ветар, а сад бете и јака мећапа. Часго ми би жао гато нисам могао боље разгледати околину Ђавате, где се борила храбра дивизија Недаћова. Пут је ишао у серпентинама. На једеом завијутку снааих једног младића Турчина, који тераше двоколице у сусрет мени. Одједном се на близу разлеже јак пушча ни пуцањ. По пуцњу бих рекао да је то била турска пушка и не би ми пријатно, јерја бејах потпуно сам и још на елабом коњићу. Ним се разлеже први пуцањ, младић — Турчил ско чи са двоколица и оставивши коња и двоколице на сред

друма — отрча иатраг иза завијутка. Све ми ово изгледаше загонотно. Официр ое не сме ничега плашити, помислих и ободох коња да што пре стигдем иза завијутка. т 1им стигох тамо еиазих да оиај младић идв меии са још једним Турчином, мало старијим од њога. Овиј други дерао се иза гласа. — Шта се дереш! викнух кад се приближих њима двојици — Један српски аскер (војник) пуцао је иа мене и отео ми шеоет гроша, јецаше Турчин. — Ајде самном да видимо тог аскера, рекох Турчину и откасах испред њега. Око пута беше велики шевар и надао сам се да ћемо ту наћи тог аскера. Неколико минута нрођоше у том тражењу и нигде никога не нађосмо. — Ено га, повика Турчин, показујући на једног војпика који се кроз вејавицу једва видео. Војник је грабио једном селу, које не беше далеко.