Балкански рат

Страна 149 'ј

Врој 10

У СЛИЦИ И РЕЧИ

онростиш. Ваши су војниди у нашем седу већ два месеца и ником до сад нису ништа на жао учинили. Ми их волимо и ми смо са њима као браћа. Ми те најпонизније молимо да му опростиш. Наста једно мучно ћутање. — Господине капетане, прекиде ћутање каплар Тодић, (тако се звао десетар у том селу,) овај војник је из наше чете; био је два месеца у битољској болници и сад се враћа из болнице; он још није упознат како да се нонаша према Турцима. Ја вас, господине капетане, молим, ради чаети наше чете, да не оптужујете овог војника, јер не можемо допустити да у нашој чети буде стрељаних пљачкаша. Овај ме матира. Ја у души већ осећах да ћу опростити,' — Сутра је Нова Година, добаци каплар, рачунају. ћи носигурно на ефекат и успех. — Добро, рекох одсечно. Ако призна кривицу поклонићу му живот, али ћу му опалити двадесег пет батина. Отрча каплар да доведе кривца; нотрчаше и Турца. Доведоше га преда ме. Ала војник ие смеде никако признати злочин. Још ме није могао оценити да ли ћу му доиста опростити или га навлачим на признање. — Водите га, викнух љутато, нећу му опростити. II Турци и каплар беху као утучени. Изведоше га.

Не потраја дуго па га опет уведогае. Решио се најзад да прнзна и прпзнаде. Ја му опростнх живот, али остах при томе да му се опали двадесет нет. Турци се очигледно радоваху. Домаћин ме замоли да останем на ручку. И мени чисто лакну што се тако реши. У разговору признаде ми каплар да су Турци дали неколико динара војнику — кривцу само да га подмите те да призна. Није вајде, али Турци су људи од срца. После ручка узјахах коња и онростивши се са Турцама шДох даље. Био сам већ подалеко одмакао кад чух да ме неко виче, трчећи замном. То беше један Турчин из села. Молио ме је да му дам ону хартију, што еам на њој паппсао саслушање. Војали су се да се ја ваљда не лредомислим. Дадох му то саслушање и он се сав срећан врати у село, а ја продужих нут размишљајући колико је племенитости код Турака и како се брзо спријатеље наши војница и са својим давнашљим непријатељима. Доиста је Србин роћен за ннат и за севап. Пспричах. овај догађај команданту јер, познавајући његово каваљерство, знао сам посигурно да ми неће преи . начити моју пресуду. Њему се особито допало што је његов каплар био свестан части своје чете и одмах га је произвео за®подиаредника. С.

На пртвој стражи. Сву ноћ оштра меЈјава мела Не знаш пута, не видиш села Камен је пуцб, с мраза плакб Цвиљело гором дрвље свако. . Он нијем беше као челик, Прислушкујући, горд и в.елик . .. И свану ... Свуда смегдо смета, Вране се купе на дгвета .,. Он још, на вису гора стари’, Са пушком чека и стрзжари . . . Огрнут мразом мртав, ледан, Стоји ... И, ено, кб ступ једаи, Сребрн и сјајап, с врха горе Подупро плаво небо Зоре ... Ллекса ШантиК

Прво срппко боколско друштво „Душан Силни“ у Новој Србијн, у селу Букову код Витоља.

Из Нове СрОнје. Многи наши официри и војници у новим крајеви* ма, и онда, када су за време примирја имали одмор, нису престајали радити. Скупљали су децу и одраслије млалиће из места у коме су се задржали и обучавали их у разним пословима Младићи су се учили у разним гимнастичким играма и вежбањима тако, да сада поред наше војске видите и младе гимнастичаре, који упоредо са њом раде просте вежбе и са задовољством слушају предавања о рату. Прво такво гимнастичко друштво осноаано је у селу Букову, у непосредној близиии Битоља. Иницијативом Миливоја Драгутиновића, пешадијског капетана, командира 4 чете 2 батаљона 16. пука, који се после издржаних неколико најважнијих битака, задржао у селу Букову, сазвана су сва одраслија деца из целога села и од њих је Драгутиновић образовао две гимнастичке дружине, које са највећим задовољством и преданошћу раде разне гимнастичке вежбе.

Драгутиновић је све слободно време употребио на физичко васпитање тамошње младежи. Са војницима своје чете, он је свакога дана употребио по неколико часова предавајући сељачићима о гимнастици и радећи са њима нрво лакше а затим и теже гимна сТичке вежбе. Поред обичних вежби, које деца свакодневно раде, г. Драгутиновић их је научио и егзерцирним радњама, тако, да ова нова омладина, са пушкама направљеним од дрвета, већ ради упоредо са војницима обичне гимнастичке пушчане радње, које корисно утичу на правилно телесно развијање маадића. Захваљујући труду Драгутиновића село Буково је прво, које је поред жељене слободе, коју му је донела српска војска добило и једну корисну установу, накојој му је цело село благодарно. Становници тога села се већ носе мишљу, да образују гимнастичку подружину, којој је темељ ударио вредни капетан Драгутиновић, који не треба да остане ненаграђен. Данашња слика представља један део гимнастича ра са својим учитељом Миливојем Драгутиновићем и његовим помоћником капларом 4. чете, 2 батаљона, 16. пука Светозарем Тројановићем.