Балкански рат

Број И

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 171

У Битољу иостоји и српска гимназија, као и грчка и бугарска; све ове школе, прекинуле су рад, до бољих дана. До саме гимназије палази се пивницаШ фк, у којој се свако вече скупља сва интелигенција, официри, чиновници, на пиво; у дворишту се налази ресторан, у ком су јела врло добра, цене солидне; хотела гма неколико, али топле собе нигде. II овде, као и у Скопљу, на сваком ћошку, можеш видети чистаче ципела, кДи за малу напојницу леио очисте обућу; имате на сред улице шустера крпу, који, и ако је хладно, ту крај пинкла и ноћива, под отвореним небом. Пре зоре, чу се тобош, трубе, то су наше труце П-ог прекобројног пука кретале из Битоља за Ресаи, а одатле за Охрид. Пошто смо се дуже задржали прошле ноћи, то смо продужили спавање, да око 8 часова и ми кренемо истим путем, форсираним маршем, да трупе стигнемо. При изласку из вароши, пролази се кроз једну капију, која је саграђеиа за време доласка султанова. Стубови су зидави, а састављени дрвеном лучном ' конструкцпјом, наврху ко.је се и сада налази урамљена слика султанова; на сваком стубу на врху била је по једна, а више султанове 2 са стране слике 4 турске заставе. Како се из капије изађе, Еаилази се на браву, која Драгор одводи кроз једчу битољску улицу, збогједневодееиде, која се одмах иза капије налази. Ево иас и ван вароши, па пугу за Ресан; друм се почиње постепепо пети уз брдо, залазећи у планинске лапце; снег је почео падати, зима јака, цоиекле је и\ добро, јер треба бр- 4 30 ићи, што би по топлу дану билотеже; после хода од 4 Цд тОШНОЈ часа, стигосмо трупе баш на месту где.јо била пајогорчепија борба иред Битољем. Иред нама је Облаково, које је Васић, ноћпим нрепадом после очајне борбе заузео. Војска пала по снегу, ради одмора, за продужеше нута ка Охриду, у ком треба да буду с.утра у всче; официри искористили тај одмор иа том месту, где се водила пајогорчепија борба, те објашњавају врјницима како су се кретале српеке и турокс труие, како је ко и где имао успехо. Иред нама је, рекох, Облаково дигло сс у облаке у дпу ког се налази село Српце, лево је Српачка коса, нрема којрј је у долини село Лер, а између ових долина, кроз коју протиче Шемница, и плави огормно поље, које се налаиз између нас и тих висова. Доле се иижу остале косе смгавевске, гопешке и т. д. планине Бигле, преко које је ваступала нагпа храбра војска, да Битољ узме с леђа. Прво ми је изгдедало неприродпо, зашто је наша војска била приморана да тако Битољ нанадне, .јер је требала да пређе велику Пелагонијску равницу, која је била иоплављена, те се није могла прећи. У тим борбама, наша је војска показала колико вреди, ту је достигла кулминацију своје славе и величине, и показала се достојпа својих старих, који су као и ми сада на пушци изг\ били, а и све добили, нису навикли да очекују из туђих руку све, иа и своју златну слободу. (сврмнће се)

Од Бтарца до Бнтоља.

— Дневник једног обвезника дунавске санитетеке колоне. 24. октобра. Мост је на Вардару тако разрушен да је изгледадо да се лако не може оправити. Ноћас су дошли понтоњери и целу ноћ су радили те је у јутру мост већ био готов. По распореду, прво прелази пешадија па артиљерија и оетале јединице. Дан је ужасно хладан и кишоват. Хране нема. Једва чекамо комесара Матића, да се врати из Штипа куда је отишао да донесз мало хране. Све је остало некренуто, до нешто мало пешадије. Коњица је Вардар прегазила на својам коњима. Ноћ смо ужасно провели, Спавало се као и прошле ноћи: испод кола на блату. 25. октобра. Рано у јутру кренули смо за Криволак. Киша лије као из кабла. Близу понтонског моста заста немо артиљеријску комору која прелази. Чскали смо још читава два сахата док смо дошли на ред да нређемо преко Вардара. Снег почиње да пада. Из почетка ретко, али доцније све чешће и чеш!-,е док не побелеше сва брда пред нами. Ветар фијукће. Хладно је да сви дрхћемо Кад смо били преко Вардара на самомулазу у Криволак зауставимо колону док не дођу и болпице с којима треба да идемо у Прилен. Снег ломешан е кишом падао је пепрестано те смо скроз нрокисли и прозебли. Поред ватре, у близипи логора војници иодложили огдњ па се греју и суше ирокиеле тпињеле. Дођемо и ми. Мрак се спугата, а снег све више нада. Нигде немамо склонашта, Док смо гројали једну страну тела дотле је друга дрхтала од зиме. „Дајде иосила, рђаво ми је и унвикну командир слабим глаеом. Притрчим те га са још једним другом нрихватим. Био је блед као смрт, а целим је телом дрхтао као да је у највећој грозници. Усдед назеба, изнемоглости, слабе хране, несанице или нечег другог добио је јаку Ибсвестицу те се срозао на земљу. Лекар дође. Положисмо га на носила поред ватре. После десетак минута дође к себи и тихо нас упита : Где сам ја? Мени је врло рђаво. Не остављајте ме овде, ако Бога знате! Сиромах знао је да се крећемо даље па се бојао да га овако болна не оставимо у тсаквој сеоској кући. Лекар нареди да га однесемо у Криволок код лекара Л ов Јовановића. Кроз једно три четири сахата лутања по мрачним и блатњавим улицама криволачким иредадосмо нашег оболелог командира д-ру Јовановићу и др Николајевићу. Николајевић нрегледа оболелог и нареди, да се идућим возом упути у Велес на лечење а нами, да команду над колоном предузме наредник МиленкоВић. (Наставиће ее')