Балкански рат

Број 10

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 173

веровали да иду на предају, иначе би се предавали сигурној смрти. Та појава прилично је збунила наше редове, јер се није знало да ли да иуцају на њих или да их сачекају као непријатеља, који се предаје. Шта више на Турке је испаљено више појединачних метака, али су они и даљехладно ишли према нашнм редовима оборених пушака у знак предаје, не одговарајући на нашу вагру. За наше је било јасно дахоће да сз предаду, Пред њима је ишао један официр. Кад су се приближили нашим редовима изашао је официру у сусрет командант трећег батаљона, капетан прве класе Милисав Недељковић. Тек што су се наш и турски официр загрлили и пољубили, а Турци опалише плотуном у наше редове Капетаи Милисав виде превару и трже се и загрљија турског официра, потрже сабљу и командова батаљону на бајонет. Но наши се збунише и наста забуна. Тур ци се бацише на капетана Милисава, па и ако се он јуначки бранио не хтедоше га убити, савладаше га. Други су за то време опалили плотунима у наше збуњене редове. Како су били близу, то су могли врло добро видети и добро гађати. Од првог плотуна простро.се мр тав, храбри командант јуначког сеамог пука, потпуковник Александар Глишић. Наши се збунише несрећа је могла бити голема да само провиђење није ишло нама на руку, а против варљивих Турака. Пешадијски мајор Војислав Т. Николајевић, који је са својим батаљоном био у продужењу овог батаљона предао је команду свом најстаријем командиру, а сам је презирући смрт херојским стојицизмом потрчао кад Глишића, у добри час ... Јурећи по позицији изложеној страховитој пушчаној и топовској ватри, није се обазирао на страховиту опасност којој је био изложен. Свестан да врши дужност мајор Воја је јурио на сзом помамном парипу као без душе. Турци су опззили његову намеру, па су отворили паклену ватру, али Бог чува јунаке. Мајор Војислав стигао је на место где је настало колебсње у моменту када је имала да се реши можда и сама кумановска битка. Глишић командант пука пао је мртав. командант батаљона Милисав је заробљен. многи официри погинули и рањени, Турци пред нашим рововима, наши збуњени, а уз то обезглгвљени. Ситуација је по нас била више но критична. Мајор Николајевић се ту показао велики. Он је био не само јунак но и војсковођа. Схватио Је у моменту ситуацију и знао је шта му ваља чинити. Сам је скочио у борбене редове и наредио паљбу и јуриш. Наши су били озарени када су пред собом видели сокола. Јуриш је био очајнички тежак, јер су Турци већ били поставили и батерије, али када човек презире смрт све може. Ворба је била жестока. Турци су се држали јуначки, али наши огорчени што на превару изгубише командаита пука и батаљона јурили су напред на бајонет као манити. Испред мајора Воје нико није био али када су наши допрли до турских батерија међу њима није било спасиоца данашње ситуације. Мрак је пао. Густа помрчина на крвавом разбојишту. Војници се прикупљају, броје и гледају ко им фали. Мајора нема. Тај је остао на разбојишту Војници су с пажњом претресли цео простор, који су у борби прешли, и нашли су мајора Војислава тешко рањена и већ у агонији. Он је водећи неустрашимо војнике у победу задобио пет тешких рана. Данас је, хвала Богу, већ ван опасности. Капетана Милисава Турци су одвукли собом. Прво су га одвели неком вишем официру на самом положају. Милисав је протестовао што је на превару заробљен 1урски офипир је био врло пажљив према њему,

саслушао га је и преко тумача саопштио му, да ће одмах бити пуштен. Кад су га извели из шатора овог команданта везали су му очи и некуд су га на коњу врло дуго водили. Кад се скинуо с коња увели су га у неку затворену одају, али му завој с очију нису скидали За мало капетан је осетио по ударању одбојника, да је у железнлчком вагону. РекЛи су му. да је у Ристовцу и да га воде у Скопље. У Скопљу су га опет извели пред више официре и ту су га узели на испит. Питали су га о распореду наших трупа и њиховој снази. Милисав им је нашу снагу преувеличавао. За тим су га сиоовели возом у Солун. У Солуну су га Турци уверавали да су сатрли савезнике и отишли у Ниш, Софију и Атину, а сваког дана везана и везаних очију возили су га на фијакеру по Солуну, да парадирају и дижу клонули дух код својих Турака. Но једног дана дошли су официри турски и своме заробљенику честитали — слободу, који су тога тренутка губили и постали — заробљеници грчки. Саопштили су му, да су Срби освојили сву Стару Србију и да ће Грци за који час ући у Солун. Ослободили су га, а с њим још једног нашег коњаника и седам пешака. После уласка Грка у Солун капетан Милисав вратио се у Скопље, а одатле је понова упућен своме батаљону, а за храброст показану на Младом Нагоричину награђен је мајорским чином.

Груна болннчара - студвната ивдире — у војној бопницн у Нишу На глас, да је Србија" наредила "мобилизацију целокупне своје убојне скаге сви наши студенти са стране, и ако нису војници, похитали су најбржцм путем у отаџбину да јој своје знање и своју снагу ставенарасположење .