Балкански рат

Страна 19 ^

БАЛКАНСКИ РАТ

Б{,ој 13

СКДДАР Топови грме сав се Скадар тресе Крв проливена лагано се путтти, Плотун, за плотуном страховито сипа И под собом с треском све ништи и руши.

ЈЕ ЈШО. Ма да граната немилосно коси, Раме уз раме по крвавој роси, Све напред журе и победе нгтже Јунаци наши све Скадру ближе.

Земл>а све тутњи ваздух се пролама Широко поље у крви се купа. А сред ове ломњаве и буре Брат с братом храбро — напред само ступа

Погледа, мрка, уздигнута чела, Не жалећ жртве, кроз кишу шрапнела, Црногорски диви сад су већ у граду, У поносном дичном, српскоме — Скадру. ?. Е. 1џЏт1

Бнтољска битка Опнс једног учасннка из 1111 пука

Први ред пође, за њим други, трећи и тако ред ио ред одМицаху један за другим. Резервни потпоручник Мих. Крстић беше се прислонио уз један зид и замишљено гледаше у дељину, чекајући свој ред. Ко зна где су његови мисли, — можда код његове младице, коју је скоро довео Кад дође ред на њега, приђе му капетан Ђукић и тапшући га по рамену рече му, — Хајте, госпо дине Крстићу, само храбро. Нема смрти без суђена дана. У осталом ако вас ране у ногу или у руку, бар ћете одмах у Београд Пође и Крстић и то одважно. Ми смо из позадине посматралидугу псворку редова, како одмицаху све даље и даље и губљаху се после првога моста. На првом мосту хаос одграната. Бели о блаци од турских шрапнела прекрилили први мост. Турци се беху највише окомили на њега. Почеше падати шрапнели и дуж друма између села и моста По који пут видимо како бео облак од шргпнела или гранате обавије по неки ред војника; ми сви упремо поглед у тај облакда видимо шта ће остати од тога реда. кад се облакдигне. И тек полагано видимо како се бели облак диже па тек прво спазимо војничке ноге, како се одмерено дижу, а мало после спазимо и саме војнике како са рукама у џепу сдмичу даље и даље. као да их се ништа не тичу турски шрапнели. Оц неке радости сузе нам наиђу на очи видећи их тако хладне. Боже мсј! да ли се гине напред мишљах у себи. Наши топови са ивице села загрмеше. Нек је са срећом! У истом тоенутку почеше и са турске стране долетати све чешће и чешће шрапнели и гранате, упућене на наше батерије и на село. Отпоче бесна грм љава Трећа чета већ је на измаку сад ћемо и ми. Пође и капетан Ђукић са последњим редом. И он беше без сабље и у неком војничком шињелчићу.

Нз бптош бптне

Наша пешадија за време борбе.

— Здраво! добаци официрима и оде. И њему пожелесмо срећан пут и прежалисмо га. На ивици села се појави ађутант, капетан Магдић и још неки старији официр у сурој пелерини Здраво! Магдићу, рече му капетан Ђукић и хтеде поћи, али га ађутант зовну — То је нов командант пука потпуковник Милорад Ристић, рече Магдић престављајући оног стари јег официра у пелерини. Једна, две гранате прохујаше више њих. Лепо престављање, помислих. — Пардои, госпо дине потпуковниче нисам имао час познавати вас. Ја сам капетан Ђукић. — Мило ми је, одговори нови командант, који имађаше марцијалан лик, са маркантним брковима. Пожурите, капетан Ђукићу, и на згодном месту разви те ваше две предње чете, да би могли дебушовати и сста ли батаљони. — Разумем рече капетан поздрављајући и оде журним кораком — Напред! виче на нас ађутант Магдић, — Турци одступају; — нема губитака. То нас храбри и наша чета пође у колони двојних редова. На мосту се видело неко застајкивање. Затим се тамо направи русвај од турских граната и шрапнела. Два три редн претрчаше пза насипа и као да одступише, — Напред! виче команднр треће чете, дижући револвер у вис. — Порушен мост. одговарају отУд војнуци, стојећи под турским гранатама. Наша чета заста на ивици села. Цео четврти батаљон беше у десно, на другој половини ивице и посматраше кретање нашег батаљона И они чекаху њ хов ред, гледајући шта ће с нама бити. У том се журно приближаваше један каплар из треће чете и још издаље рапортираше да га је послао командкр 4. чете да извести, да је мост порушен. — Је ли то сигурно? пита га командир треће чете. — Сигурно је одговори каплар и затим оде да то исто јави и команданту.