Балкански рат

Брпј 13

У СЛИЦИ И РВЧИ

Страна 195

Командир треће чете нареди да војници легну иза насипа, а сам оде ка мосту. Око њега падоше- три четири турске гранате; сигурно су га спазили Турци, а они имају обичај да топовима гађају и појединце о фицире. Наш вод са потпоручником Љубивојем Благојевићем ^пути се десно преко бара. Одмах се развисмо у стрелце, јер кас отпочеше гађати Турци. Један се шрапнел распрсну баш више наших глава. Два три војни ка и потпоручнлк беху рањени. Ми продужисмо преко бара до обале реке и ту полегасмо у воду до колена. Тад је могло бити подне. Ја сам био близу друма и близу првога моста, уз кога се беху окупили официри из првога батаљона Познао сам мајора Стојана, Шу њеварића и комиту Војина Поповића. Војници из првога батаљона беху полегали и припијеци уз обалу реке. Све се утиша. На мах почеше опет грувати наши топови. Турске батерије мучно им одговорише. Фијук и зујање граната проломаху се на 5-6 мегара више наших глава. И наше гранате страшно звижде; тад сам их ја први пут осетио. Напред на друму испред првога моста не види се живедуше. Где се склонише војници 3 и 4 чете. Нису ваљда сви изгинули. Баш ту у близини првога моста беше се склонио и командир треће чете. Како се који рањеник враћао путем, јављаше се коман диру, који сваком од њих говораше: — Добро је, јуначе, нек је са срећом твоја рана, ти си своју дужност према Огаџбини иззршио, ја сам с тобом задовољан, а сад иди на превијалиште.Ти ћеш кроз који дан видети твоју кућу и моћи ћеш им рећи, да си био јунак. Срећан пут, јуначе! Тако је командир готово сваком свом војнику говорио, и ми који смо чули тај другарски раз говор, пожелисмо да будемо ра њени и чисто смо завидели оним раљеним који ће видети сво)у кућу и које ће дивно дочекати наше сестре у Београду. Понеки пут, кад Турци обаспу пушчаном и митраљеском ватром на нас, командир је призивао себи пролазећи рањенике, и склањао их покрај себе. Питали смо поједине рањенике, да ли је много рањених и изгинулих напред. Сви су — по обичају број мртвих и рањених. Иза насипа се водио занимљив разговор и војни ци се груписаху на разговор. Чим почне артиљеријски дуел, разговор престане и сваки слуша самртничко завијање и бесомучан фијук турских и наших граната. Какав је страшан Огањ на 5 метара над нама! Пушчана зрна зврцкају у бару иза нас на 7—8 метара. Ми у беспослици рачунамо упадну угао, према насипу и — сеНајући се теорије гађања, погађамо даљину гађања, и налазимо да су турски стрелци далеко око 2000 метара. — О, брате, све ме брине да ли је доиста порушен мост, рече командир треће чете више за себе. На то ће један каплар из његове чете рећи, ја ћу

ђк јунацп

НапЕтан командир Ш. четеЛ :

преувеличавзли зисмо пионире,

отићи да видим. Командир га заустављаше, али он на силу оде. Био је то дичан човек Висок. лепо развијен; лепих, малих брчића, сјајних очију. Коса му провираваше испод накривљене капе. У опште диван човек. Ил.е му је Спасоје Мијатозић Он се весело подиже иза заклона, пребаци пушку преко рамена и оде обичним кораком још увек насмејан Већ од првога моста почеше га гађати Турци. Он је сам ишао насипсм. Изгледа да је баш то дражило Турке јер они почеше све јаче пуцати на овог дрског Србина, који и не вермаше њихове куршуме. То хладнокрвно, готово весело и пркосно корачање поносног каплара, јако ме подсети на Курсулу Јову и у себи већ рекох »Модерни Јово Курсула“. Ми смо већ мислили, да ће свакога часа оборити које зрно овог нашег Курсулу, и готово престадосмо дисати кад се он примицаше осмом, порушеном мосту, који беше на 3—400 корака испред турских шанчева. Ми га већ једно време изгубисмо из очију кад мало затим сви у глас викнуше : „ено га, враћа се!“ Турци се баш окомили на њега па га сви почеше гађати, сви из спорта и ината. Боже да ли ће га погодити, мишљаше сваки од нас и нетремице гледасмо крупну фигуру каплара који и сада одмерено и готово полагано корачаше, са пребаченом пушком и накривљеном капом, Ми се већ бесмо од нестрпљења подигли иза моста, и не осећајући блско фијуктање турскихметака око нас. Каплар се већ ближио нама и ми сваки за себе шапутасмо : „ух, да хоће још мало издржати" и спопаде нас неки бес и нестр пљење, као оно на тркама кад се наш коњ, као први, ближи победном стубу а пристиже га неки други. — Потрчи брже, вичу неки, али он и даље смешећи се корачаше к нама и кад дође, он немарно скине пушку и рече командиру : „Заиста је много порушен мост“. Ми га спопадосмо питањима, а он сваком одговараше и ни мало не показиваше ни најмање узбуђење. — Алал ти вера, каплар Спасоје, рече му командир тапшући га по рамену. Још се не бесмо освестили од овог јуначког подвига, кад спакоји ношаху из села греде, бал-

Бввт. Ђуинћ Ш.^батаљона, 7 пука

ване, даске — — — — да поправе порушени мост. Сви смо знали, да је немогуће оправити мост у сред дана, а на 3—400 корака испред турских опкопа, — па се већ запањисмо гледајући их како се у групи приближаваху нама. Тако у групи а у плавим шињелима, били су оддична мета за турске тобџије. Паљба се већ била свукуд утишала око нас и ово полагано корачање пионира са гредама и даскама на рамену, личилоје на неки мртвачки спровод. И ти пионири, које нисмо до сад ни зарезивали, изгледаху нам сада некако горди и свечани, идући тако полагано у сигурну смрт. (Наставиће се)