Балкански рат

Страна 218 |аЛКАНСКИ РАТ Број 14 №Ш 1Р10РШ Српски успеси на бојном пољу, нашли судосгојна одјекаусвему нашем јединственом народу са два имена. Ми смо осветом Ко сова победили не само Турке но и сами себе, међу нама наше Иеверне Томе. Цео наш народ као један човек одушевљено је поздравио прве наше победе, а са славом нашег оружја и то је одушевљење све више расло. Цео наш народ похитао је, да се одужи борцима, када није у стању на други начин, оно прилозима за рањене. Богати прилози са свих српских страна живи су сведок јединства осећаја нашег народа од Триглава до Балкана. од Си њега до Белога Мора. Стародревни Дубровник, Атина наша, понос наш у прошлости и дика у садашњости, трудио се, да у овој прилици, као и увек буде међу првима. Цвет Дубровчана на први глас о рату образовао је одбор и он је скупио суму која чини част Дубровнику. Позив одбора дивно говори опесничким исрњ скимосећајима наших дичних Дуб , ровчана, и гласи у целости: Груж и Дубровачка Ријека „ Дубровчани , Дубровчани и Балкан! — Два ступа на двијема . Иснод 101 удесног лука, те чудесне дуге која навскрајњим обалама времена и историје народа нашега, Јешташе жетве, жетве буДућности — тецијаше ]една је на којима вјера отаца наших затегну непреломиви мост дина буЈица крви и суза, ко]а кад натопи Србију, Бу куда јездијаху улаци, гласници, посланици снуждених, гарску и Визант цијели разби се у немоћи свемоћи своје, онијемљених, небројених покољења што но пренашаху о гигански кук црногорског Арарата и о непредобитне поклоне, утјехе, наде и молитве из слободног и крш- бедеме Светог Влаха. ћанског Дубровника онима који даномице умираху за Дубровчани, Христа и плакаху над мртвом слободом својом. Тако је нзш град био одређен од Бога да буде еванђелским Самаританцем кршћангкога пука од Требиња до Цариграда, Ако се још човјечанство не одужи Дубровнику због самилости толикијих вјекова, зато милосрдан би Бог, јер му удијели да види у часу смрти своје гдје се рађа Слобода Оније, за које он погибаше. Дубровчани, Од онога суђенога часа па до даиас, обезвлашћени Дубровник остаје вијеран традицијама сво јим : Вјеран Вогу, ц/еран народу , вјеран идеалу своме — а тај идеал би и јест: Ослободитгљ робова, тјешитељ суза. Дубровчани, Задњи трзаји вјечне борбе кршћанства с непријатељем нашега рода потопише опет крвљу задње неослобођене педље балкан ских земаља. И ето Дубровник као у дневима Власти, прену се и завапи, јер у јеци стародавне везе утјеха и суза нађе Сама Себе.

Градски бедеми дубровачки