Балкански рат

Страна 234

БАЛКАНСКИ РАТ

Врој 15

Поход Јаворске бригаде Нз Ваљш, преко Јазора, у Сјеницу, Прнјепоље, до Хврцеговнне. Од кад зна за себе, Ваљево није виделотолику силу као септембра месеца. Што но кажу, да дажд из ведра неба падне, не би пао на земљу, већ на добра коња, ја л’ јунака! На све стране ври од војника разних година разног рода оружја. Весеље на све стране. А није ни шала, треба бити весео, па тек онда да се бојак бије, а нама је било суђено, да први пођемо из Ваљева и потражимо нашег диндушманина, у гудурама Новопазарског Санџака. Септебра 26. кретосмо из Ваљева: Ш. прекобро|ни пук, 1. позива, под командом потпуковника Светислава Мишковића. У овом су пуку питоми Ваљевци и Под ринци, са кршним Ужичанима. За нама: 3 батерије позицијских дебанжових топова, једна брзометза и једна брдска дебанжова, са једним ескадроном коњице, дичних подринаца другог позива. Засути цвећем од стрзнг ваљевског и сеоског женскиња, испраћени узвицима војника, који су посла три дина требали да пођу V кршну Албанију, гордо смо корачали улицама ваљевским. Преко: Ржаиа, — Карана — Ариља — Ива њице, стигосмо 2. октобра на Јавор. Прва два дана била нас је киша као из кабла, а после нас је сушило јесење — „зубато“ сунце. Добра страна овог те гобног пута у славу била је то, што смо се добро хранили и појили, тако да их је било и уморних, не од ода, већ од добра ; вина и ракије. Од 2 - 5 октобра фор мирала се бригада. Штаб бригаде био је — разуме се у кафани на Јавору, командант бригаде био је Миливоје Анђелковић, потпуковник асада пуковник. Трећи пук, кантоновао је на Троглаву, а четврти наЈавору. Јастуци су нам били „меко“ камење тих горостасних планина, а покривач лишће, који је се дрвећа опадало Ноћу седимо крај ватре, хвалећи се међу собом како ћемо разбијати турске главе и арнаутске ћелепуше. Од тих силних самохвалисања, ма да су неки од хвалисаваца кад је дошло до густог, кидали главом без обзира, добио сам као неку врсту грознице. Тако сам се и 6. октобра око 10 часова пре подне тргао из полудремежа, чувши узвике: Живео! Ура! Протрљам очи и гле, као руком однета, преста главобоља! Међер срећна вест је најбољи лекар, ма да по неки пут може да буде и судбоносна. За мене лек, јер ме је доцније на Дубнику сачувао, да не послужим за нишан арнаутском-гурским куршумима, но, да здрав, чио и весео пишем ове редове. Дигох главу са каменитог постоља и весело, здрав, као од мајке рођен, прихватих вест: наша 4. чета 111. прекобројног пука под командом неустрашимог капе* тана 1. класе Недељка Милића и једна чета из IV. пука, одмах крећу ка граници.

Нашл на Црииа.

КапетанЈуб. А. Недељковнћ н поцучник Теофнпо Викторовнћ на иесту погибије на Топољанскоп иосту.

Пођосмо. И да нам не забранише певање, ми би с Јавора ка Сугубини, давали „аваз“ турским трупама да буду на опрези. Али идући тако, пре заноћења, око 3 часа засу нас пушчано — митраљеска ватра. Бог поможе, отерасмо Турке и весели, пробденисасмо ту ноћ. Тако смо ћутке маршовали око 15 км. по низбрдним беспутницама до села Сугубине са источне стране и ту око 7 часова у вече заноћили. Извештена је бригада о положају сугубичких висова, који су се према нама уздизали више главе као авети. Сугра дан добили смо појачање: остале три чете нашег батаљона и брдска батерија. Око три часа по подне уз паклену паљбу брђана и цику наших брзомегки, фијук турско-арнаут ски.ч куршума, на јуриш смо заузели сугубичке висове. Наша чета, која је била у претходници, заноћила је на Дивљој Реци, давши предстражу до Лесковца у простору од 4 км. Цео дан 8. б;:ли смо у престражарској служби један део, док је други правио утврђења. Деветог пак извиђали смо у правцу ка Сјеници у даљини 10 км. Презајући од сваког шушња, а немогући видети од магле ни прст пред оком, ипак смо се вратили на прошлоноћно легло. на^Дивљу Ријеку. Ту ноћ, док је послат извештај бригади и^ова се цела прикупљала ми смо се весело смејали причању појединаца, који су се по гудурама претурали и својим падом производили шушањ, који је плашио нашу извпдницу, да је непријатељнегде уз нас, прикривен густом ма глом, а спреман да нам скрати наш млади патриотски живот. Октобра 10. око де сет часова пре подне, бригада подељена у две колоне креће се напред Трећи прекобројни пук лево има да напада на Крстац, а IV пук десно, на Лупоглав. Вукући се по камену, падајући у јаруге и ваљајући се по муљу и шљаму брдских потока, уз грување топоватурских са позиција Крстаца а и наших брђана, заузесмо турске положаје, а и IV. пук Лупоглав. То је било око 7 часова у вече. Ми смо заузели два Крупова топа. На тим висовима прикупили смо се и пошли ка реци Вапи и Увцу. Око 9 часова били смо у пиштољинама тих река, које смо газили до преко колена, једва извлачећи ноге из блата и шљама. Турци су побегли ка Сјеници без гласа и трага У овом нашем походу наилази сад оно, што није смело бити. А то је, ноћни напад без рекогносцирања и упознавања теренских тешкоћа, као и снаге и положаја непријатељевих. Али, у млађега поговора нема. Напред се и може И не може погинути, а назад, ако бегамо, сигурна нам је смрт, бар за нашу чету. Кренули смо се у сигурну смрт, али весело; јер смо веровали, да ће нам се, ако останемо живи, то признати. Наш батаљон ишао је на Дубник источно од сјенице остали батаљони пошли су ка Радишићу, с јужне стране.

(Пеетавиће ее-Ј