Балкански рат

број 16

У СЛИЦИ И РвЧИ

Страна 251

Дивизија је пак цео дан ишла уза саму обалу Дрима, по потпуно беспутним врлетима. Цео дан су се сурвавали и вадили војници из хучног Дрима. Тако су пред вече дошли на велики — камени — чувени Везиров мост, који спаја, преко Дрима, Стару Србију са Албанијом. Код моста су затекли страже XI пука првог позива, који је сачињавао Албански одред, а који су ту осгављени као прва релејна станица. Албански одред, прешао је Везиров Мост још пре три дана и кренуо кроз Љуму ка Драчу. Дивизија је проноћила мало дзље од моста на месту Штане, да сутра дан такође по пљуску, а по том по вејавици и дубоком снегу наступи, с друге стране, која ни мало није била боља од наше^ уз проклети Ћафа Малит. Ну они нису продукили пут, но су на самом Ћсфа Малиту заноћили. Али они су и имали разлога за то; јер су били извешгени, да ће их Арнаути напасти на том свом највишем вису — на тој вододелници река, на ивици, одакле се и време дели. Јер одмах са врха што се ближе иде к мору, све се више осећа приморска клима и утицај њен види се и по томе, што у место снега по пољима видиш зелену траву и лиснато дрвеће. Они су дакле ту ноћ били много опрезнији, но ми, који нисмо знали да нам прети опасност, и боље, бар се нисмо иза сна трзали, и натај начин рескирали, да разбијемо главу о наше камено узглавље или да се скотрљамо низ кгмене нам постеље у јаз потока или јаругу. Тако је дивизија наредила још то вече, да се поред тога, што се осигурала од изненадног препада од Арнаута, из целе диви ије издвоје два батаљона, који ће м о р а т и убрззним маршом да изборе на море. Рано из јутра већ су се за два батаљона, под ко мандом сада пуковника Плазине, а на посе батаљони под командом мзјора Митровића и капетана сада мајора Перовића, појавила на врху Ћава Малита и око 9 часова, већ смо им се весело придружили. Глад је већ, ма да је ово тек пети дан марша, почела да показује своје дејство, како код војника, тако и код официра. Оно мало пројина брашна, што је по околним кућама у брду скупљено и раздељено војницима, да скувају врућу кашу по четврт порције на војника, у брзо смо халапљиво појели и на тај начин стомак је престао мало са својом несносном музиком. Чим се тај, у другим приликама мизеран, а тога дана и на таквом месту, Вогу хвала ручак, као да је са трпезебогатога Гавана, свршио, наступило се на пут кроз речну јаругу. Прескакало се с камена на камен. Падало се у реку цело по подне, а предвече, пошто смо прешли два брда запали смо такође у неки камени теснзц. Кроз њега смо, Саплићући се о камење и падајући у поток, грувајући се по стењу тек око Десет часова, пошто смо газили на једном месту до појаса, дошли у село Пуку. У Пуку има доста кућа, као нека на-

ша мала варошица, има и једна џамија. Хан је про стран и ту смо се заложили ко је пре стигао, док је било, кафом. Рано из јутра подељено је војницима по парче пресног меса у тежини од 40—50 грама и на оба батаљона џак пиринча, што је било још остало у томе хану, односно у бакалници његовој. Нити је пиринач укуван нити је месо било печено, морало је полу пресно да се поједе и пође даље. Али, то мало што смо се прихватили, могло је за многе да буде кобно; јер се ускоро због непеченог меса појавио дизентерија! срдобоља. Та је болест погоршана рђавом водом. Ни заузимање нашег вредног Др. Свет Стефановића, пуковског лекара, и његово знање и дуга пракса, кадније било довољно лекова, није могло да потпуно сузбије ту опасну бољку. Она је многе, када се укоренила, отпратила на онај свет. О томе ћу доцније писати, када ћу се дотаћи и племенитости благородне и заузимљиве Делфе, госпође Ивана Иванића, првог начелника округа у Драчу, Да ње није било, многа би мајка, љуба и деца закукале за свсјим милим, који нису погинули од куршума, већ од нехата — од надлежне небрижљивости .... Р Целог тог д а н а пентрали смо се као козе по камењу, или газили по потоцима. Било је и таквих призора, да их се са грозотом сећам. На од нрилике срелини стрме стране брда, пролазимо један за другим једвамичући; Да се не би сурваги у провалију. Када наиђе на то место товаран коњ, тада га један држи за улар, а други за реп и та ко га придржавају, да се не сурва у про валију. Али за сво то вр^ме ни предњи ни задњи вајник не сме да гледа у по нор, но у камениту безпутницу пред собом, само да не би дсбили вртоглагицу. Од подне смо наставили пентрзње све уз брдо. У 5 часова били смо на брду Души. Ово је брдо високо преко 3000 метара. Ни сад не знам шта је било теже: да ли пентрање уз њега, да ли спуштање низ њега, до у долину Душл. Од 5 и по часова настало је спуштање, односно претурање по путу, који су брдски потоци серпентинасто правили. Мислили смо да никад неће бити крај овом — вратоломном спуштању, као да се спуштамо у утробу земље. Тек у 10 часова ноћу, стигли смо на једну безшумну камениту узину. Ту смо направили ватре од вењиног трња и прокадили се целу ноћ. Чим смо се пробудили, видели смо мало даље, лепо пошумљен предео, са дивним ливадама, где би се царски могло заноћити, кад већ нисмо остали на величанственем врху на шумовитој пуној пашњака висоравни — на Души. Али пошто се то није знало, а морали смо што пре заврШити пролаз кроз Албанију и ушавши у Сан Ђовани ди Медуа свршити са задатком, који је у овом рату имала наша дична дринска дивизија П, позива, пошли смо и одатле. (НДСТАВИМ Сћ)

на кобову : равну

Ослобођена Србадија сербез језди друмом, на коме се под Турцима није смело ни појавити.