Балкански рат

ШКаНсКИ рАТ

Број 16

Страна 252

Поход Јаворске Орнгаде - Из Ваљева, преко Јавара, у Сјеннцу, Пркјепоље, до Херцеговнне. Радишипа брдо и Дубник, начичкани су низом утврђења са којих су сипали паклену ватру турски топови. На те положаје нападао је наш III. прекобројни пук, и наш 3. батаљон под командом храброг капетана 1, класе. Светозара Јовановића, већ је почео да први напада на Дубник. Четврти пак пук имао је да напада на варош, са западне стране и евентуално загрози Турцима с леђа. Непријатељ ћути, а ми се мучки прикрадамо по густој ноћној тишини и магли, једва вадећи ноге из камењарских пиштољина. Већ смо поед турским шанцем на Дубнику на 3—400 корака, остала пак три батаљона нашег пука пред Сјеницом. Пиштање митраљеза, цика

ПЕШАДИЈСКИ КАПЕТАН I. КЛАСЕ НБДЕЈБКО ИНЛНЋ КОМАНДИР 4, ЧЕТЕ У 3. ВАТАЉОНУ, 3 ПРЕКОВРОЈНОГ ПУКА, ЈУНАК СА СЈЕНИЦЕ. пушака, грмљавина топова пролама ваздух, оајекујући километрима далеко кроз гудуре Новопазарског Санцака. Ипак толико грување, није било у стању, да растера маглу. Око 10 часова ноћуутврдили смо се преддубничким висом. Никако нисмо могли да добијемо везу са остале три чете нашег батаљона; јер су се исте одмах чим је отворена увертира пред Дубником, вратиле преко Вапе назад ка бригадном штабу, на Лупоглаву. Наш командант капетан Светозар и командир чете капетан Недељко, видећи се остављени као Рајко у Срему, ре

шише, да с нама заједно јуначки изгину. Одбивши три турска напада ту ноћ смо престајали на опрезу, спрем ни сваког часа, да се ухватимо са непријатељем ма и у коштац, ако неби имали вајде одпушака, бојећи се да нас и оне не изневере као и остале три чете нашег ба таљона Тако смо остали целу ноћ. Око 5 часова из јутра 11. октобра, добили смо наређење од бригаде, да се повучемо назад Тешким срцем напустили смо наш опкоп и почели да се повлачимо. Благодарећи увиђавности нашег команаира Милића, ми смо са 5 мртвих у расутом стрељачком строју, одступили, преко бгзшумног го лог камењара — ка Лупоглаву. Турци су отворили пак лену шрапнелску паљбу на нас али нас је штитио Бог и паметно повлачење. Око 7 часова стигли смо, ма да смо се херојски борили, ипак покуњена носа.на зборно место бригаде, на Лупоглав. И ту, о чуда! Ту смо тек видели наше славне три чете од батзљона, које ма да су јуначки одступиле ипак беху веселе. Међу њима били су највеселији, заступник команданта II. батаљона капетан Таназовић, и Радовановић из IV. батаљона, који такође нису учествовали у борби. Они су се распити вали о нашој судбини жалећи нас што смо лудо (!) изгинули! Ми се као шго напоменух, вратисмо назад да прочитамо релацију команданта бригаде, која садржава ову клаузулу: У борби од 10 октобра. одликовали су се својом храброш^у командант 3. батаљона III. пука капетан Светозар Јовановић и команаир4. чете истог батаљона и пука капетан Недељко Милић. Око 8 часова пре подне кренули смо напред III. пук на Радишића Брдо, а IV. на Дубник. То нам је био дневни напад који је крунисан успехом. Тачно у 8 часова почело је наступање, опет у 2 правца. Трећи прекобројни пук имао је правац ка Ра дишића Брду; а четврти, ка Дубнику. Сад смо пак наступали још веселије; јер смо се надали, да ћемо, ако нам буде суђено, нападати по дану и изгинути, видећи онога, који је наше племе пет векова угњетавао. Да, велим, видећемо га, освета ће наша бити крвава и ми ћемо на тај начин моћи по скупе новце, односно са што више турских чалми и арнаутских ћелепуша, да откупимо наше животе. Нисмо се претурали по гудурама и поточарама као прошле ноћи, већ смо скакајући с кгмена на камен, прелазили, за узаврелу крв и освету, оне ништавне препреке, били све ближе и ближе ка циљу. Сви смо се до једног бојали, да ћемо нашим падањем дати агију нашем непријатељу, да нас што крволочније дочека. Бог је био с нама и ми смо већ били под положајима та два брега, утврђена по аустријској стратегији, а начичкана громовима људске технике, модерним вулканима, Круповим топовима. Али шта је ово сад од једанпут? Да ли је то каква виша сила, или смо пак жртве каквог дубоког сна?! Не, не то није ништа друго, но су нас турско-арнаутске трупе опазиле и на нас бљунуле ватру из топовских чељусти, Али, ни наша им артиЉерија није остача дужна. Чак шта више, ја ово не пишем као Србин само но као учасник и онај који је био излаган ватри непријатаља, а то би велим и сваки странац морао признати: Српска је артиљерија и овде осветлала образ Србији и очувала светло име — да од ње нема боље артиљерије на свету. Артиљеријски дуел. трајао је од прилике два часа а по том се кроз маглу од пушчаног праха, коју су подигле турске пушке, указаше иа обе стране наши војници, са ножем на пушци, јурећи са самопрегоревањем у сигурну смрт, још сигурнију победу. Цика митраљеза, грување топова и прасак пушака престало је тек у 11 часова пре подне, када ]смо ми Радишића Брдо а четврти пук Дубник, заузели. Ми смо на Радишића Брду задобили 6 Крупових — пољских топова, а наши садрузи — четврти пук, на Дубнику само два, али опсаднатопа. (Свршиће се)