Балкански рат

Врој 16

у елици И РНЧИ

€трана 247

врло јаких узрока славних наших победа, које су биле неминовне свугде где су се наше трупе појавиле. Пријатељски односи официра и војника у миру добили су још шире размере на бојном пољу, јер док у миру и има велике разлике међу њима бојно поље све те разлике брише и тамо је и генерал упућен да ;пава гладан у кзљузи или у смету под ведрим небом заједно са редовом. На бојном пољу морају заједнички подносити све тешкоће као што заједнички и крв пролевају, јер непријатељски куршуми не двоје официре од војника, они косе подједнако и једне и друге. Пуно је примера, који маме сузу из очију, о братском и другарском понашању војничких старешина према ратницима. Данас да изнесемо један. Наша мобилисана војска концентрисала се на јужној граници. Главна сила прве армије концентрисала се око Врање. Седми пук другог позива изашао је на саму границу на једно 1000 метара високо брдо. Ту су имали да сачекају наредбу за прелазак границе. Првога дана када су изишли на вис, поче да пада киша, која је лила, као да је неко руком из каквога неисцрпног суда лије. Нигде никакве зграде. нигде ни грма ни џбуна, да човек колико толико главе сакрије, а други позив нема шатора. Па ипак је међу војницима владало врло добро расположење- Нежни београђани почели су се ту тренирати за све оне муке, које су јаком дошле. У вече је војницима раздавана вечера, добар чор басти пзсјљ. ал’ без меса. За официре је спреман ћевап. Сазнавши за то командант првог батаљона нареди, да се месо затрпа, а официри ззједно да вечерају с војницима — пасуљ. По његовом резону официри могу нз бојном пољу према војницима имати само то предовољство, ла у крваву окршају буду на челу војника а ни у чем другом не смеју се издвајати испред оних, које воде у славу и у — смрт. Официри су слатко, сваки код своје чете и вода вечерали заједно с војницима пасуљ, а у 8 часова наређено је командом, која је преношена усмено, јер се ча граници нису смели чуги трубни знаци — спавање. Киша је лила и даље, ваљало је лећи у блато више чланака. У једном крају војници су разапињали јздан велики шатор. У том при обилажењу батаљона наиђе комапдант. — 111та то радите јунгцн? — Подижемо шатор за вас и господу сфицире! — Какав шатор! Какви официри! (.кидијте то, а господа сфицири сваки код своје чете! Команда је о час била извршена. Командант учини још неколико корака и стигавши до средине батаљона сам се спусти у блато пребаци мокар шињел преко себе, а један камен узе под главу. Његовом примеру следоваше војници, који су се рзније устручзвали да легну у блато. Кад су сви полегали мајор викну: — Лаку ноћ, јунаци! Наста тајац, а за тим се брдо захори одгромогласног: — Живео мајор Аранђеловић! То је био знакљубави и захвалности војника своме команданту о коме с усхићењем и дивљењем говори и до краја живота ће говорити војници првог батаљона VII. пука другог позива и IV. прекобројног пука, којим је командовао на Једрену. Збогоп пошае.. I — Инлоердннн рускнм сестрама Нбогом попгле и у здравље, добросрдне сестре миле, Ви, које сте и за наше мученике сузе лиле! Видале сте тешке ране и с-лушале јаук болни, Па ипак еу витезови били чврсти и охолни,

Сроћан иут ваМ, состре миле, од слоиенске наНге гране, Ви сте нежна срца биле и дадосте Души хране: Са погледом благиМ, љупким, над болнима остајале Остајале ноћи, дане Н у поМоћ Бога звале! С тих очију, плавог неба, о, ваше су сузс текле Ал с тих суза, с тог искрења и нашу сте љубав стекле: ЈБубав чисту, нежну праву — љубав вишњим Богом дану; Љубав вечног поштовања, ио Србину само знану. Збогом пошле и у здравље, нека оу вам срећни иути, Захвалношћу и признањем, мајским цвећем обасути! И понесте топли поздрав вашој моћној домовини. Реците јој, да још има натпо браће у туђинн. Ми смо мали, ал смо знали за слободу крви лити Ми смо прегли, срце стсгли свуд смо знали први бити: Нагаа војска славу диже, диже славу до врхунца Победа јој венац спдела, озарила зраком сунца. Нек се наше толке жртве не оскрвне но оцрне, Нека љубав Моћног Цара према нама не утрнеИ над, овом нашом земљом изломљеном с тешких мука Нек се једном правда дигне и чујемо њеноГ звука. О, ви добре, сестре миле, ви сте сведок нагаих рана Наша борба наша жртва та вама је добро зиана Искажите на све стране: да је Србин ведра чела, Да је поштен до дна душо, свестан херој свога дела. А, ако нам судба дадне да се Србин опет~куша, И принуђен опет будо да с’ у боју љутом гуша! Тек ће тада бити грома, бити лома, крви, рана И Србин ће пасти можда ал не слава освештана. Разумите љубав нашу, која блиста срца чиста. Разумите правду нашу, о тако вам Бога Христа! Нек не досне да се пресде ова наша горка чаша А нама ће канда требат’ опет моћна нега. ваша. Збогом пошле и у здрављо нек вас прати наше славље Нека су вам срећни пути, мајским цвећем обасути, Да Бог да се благост ваша чула на све четир етране У божанском вашем лнцу биле сунцем обосјане. 29. Април 1913, год. Београд, Еор. Л Ценић