Балкански рат

Страна 246

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 1б

Иа Депир Норнјр

Наш стражар из грећега позива пред тунепам код Демир Капнјг

Трећи позив у овоме рату није учествовао у борбеној линији, јер то и вије више за године тих људи, али је и он крло корисно по<лужио где год је на сдужоу одр(ђен. Они су били посада по већим местима, а највећа им је заелуга, што су будно ст[ажарећа чували и сачували од злих намера све ваше железничке пруге у старим границама и у новој Србвји. Наша слика прсдставља једнога вашег војеика из трећег позива, који с дугом берданком о рамену стражара иред Демир Капијом и чува овај теснац крај хучног Вардара и онај део железничке пруге,..

Вшцм к®

~ Пвсннка потпорунника Оавв II. ЗДвамк Забележиди смо с болом у срцу херојску смрт Младога витеза, српскога песника, резервног пешадијског потпорЈЧНика Саве Л. Радовановика, који јуначки паде на догледу тврдога српског Скздра и гроб нађе у дубинама плавога српског Јадрана, Један очевидац Трагичног свршетка младог песника о последљем часу његова живота прича нам ово: Пројектили са ,.Хамидије“ засули су наш брод. Од велике несреће спасла је 17. пук првог позива сзмо невероватна присебност и храброст официра, који су гледали у отворену раку исто онако смело овде на пучини Адрије као и у пољу Кумановском, кланцу Вабунском, брду Алинском и барушгинама Битољским. Видећи се пред отвореним чељустима смрти официри се нису дали збунити, а њихова присебност утицзла је благотворно и на војнике, који су се и овде, где је земља била далеко а небо високо, покоравали наредбама својих сфицира и тако избегли панику и катастрсфу, којз је изгпедала неминовна. Брод је засипан ватром непријатељских топова, а наши, лишени могућности одбране, што их је највише болело, јер је ваљало мрети без замене, лаГано су се по конопима спуштали у море и чамцима и пливањем искрцавали на обалу праћени непрестано шрапнелима и гранатама „Хамидије". Официри су испраћали вој-

№ у они Оорбе — Једна од поспедш песаиа славно папог Саое 14. Радовановнћа, резервног пешадијског потпорунннка, водкика нетврте нете, нетвртог батаљоиа, 17. пешаднског пра. Стигосмо касно у ноћ. — Снег и кипга . . Пред нама пукло сиве магле море. Никако да се хладан ветар стиша, Но силно тресе замрзле шаторе. По негде ватра у заклону блисне И баци светлост на искисло људе. Нејасан жагор . . Звека . . Ноћ. Све кнсне Ратничке груди за одмором жуде. Сваки је своју брзометку стиско, Журећи да се од хладноће скрије, Пред нама негде, противник је блиско Под кишом, која, непрестано лије ј И чим се сване, на првоме пољу, Он ће са лица нашег да прочита, Да цео народ, к’о заклет над сољу, Великом циљу смело, кроз смрт хита 'Бенђелија, 1912.

нике, а сами су остали да се последњи искрцају да и на тај начин бодре дух славнкх ратника про слављене прзе аомије. На једном крају лађе потпоручник Сава Л. Радовановић испраћао је у чамац баш и последњег војника своје чете, пред којом се херојски показао и на Куманову, и пред и иза Прилипа, и на Битољу. У томе моменту један друг са другог крајз брода, који је исто ра дио што и Сава, у шали довикну песнику: Саво! Величанственијег момента од овог нема за српског песника. Ево ти материјала за дивну песму... — Све ми се чини. да ће ми ово бити — пасдедп.а песма, добаци Сава с осмејком на уснама пола у шзли, пола у збиљи. И — ах! У том моменту баш једна турска граната пресече потпоручника Саву Радовановића по сред среде. Како р стајао крај саме огцаде брода ноге му одоше на једну, а трупсглавом надругу страну дубоког Јадрана. Тело јунака Саве није вишенађено. Оно је остало у дубинама плавог српског Јадрана, да тамо у валима Адрије, вечан сан почива, срећан, што је, пребродивши све битке славе српског оружја, када се већ мрети морало, пао на Српском Мору, над чијом обалом један велики крст од камена стоји над једном могилом као обележје славне смрти српских јунака, који из питоме Шумадије похитзше браћи да помогну да Скадар српски буде. Да ли ће се наћи песник да опева песничку емрт песника јунака!... Какав је српскн војкик Офнцири тт војниципа, Српски официр ни у миру се није много издвајао од свога војника, и никад на њега није Гледао с висине, но је у њему увек гледао свог рода, кога он има да обучи и спреми за — Видов-дан, Тако очинско другарско понашање официра према војницима један је од