Балкански рат

Ерој 16

У СЈ1ИЦИ И РЕЧИ

Страна 245

Храбром појнику, који је своје официрске еиолете добио на бојном пољу, борећи се против варварског освајача, нашег заједничког и вечитог непријатеља; Јунаку легендарне кумановске битке, коме је судбина доделила да исиусти своју душу далеко од своје драге Орбије и својих родитеља, својих милих и драгих, али у наручју пријатеља и браће у војсци, — официри грчкн крфског гарнизона, са болом у души полажу нреко мене, као свога тумача овај венац, дар ноште и дављења, достојаи храбрости јуиачког ратног друга народа пријател,ског и братског, ожаљеног Вогосава Аксентијевића. Ј1ака ти грчка земља, која те покрива, дични војниче! Вечаи ти помен и слава!“ Сви присутни узвикпули су: „Слава и вечан помен младоме јунаку! ‘ Топле и искрене речи Маниаризлса над грооом нок, Аксентијевића дирнуле су дубоко свс, и није било ока, које није заилакало. Кто, са каквом великодупшошћу нагаи савезиици и пријатељи Грци одају последњу погату иашем јунаку, који је умро у љиховој земљи. Сутра дан по погребу, пуковник Булић и апотекар Делини, у име целе српеке колоније, злблагодарили су иредетавницима грчких власти на указаним ночас.тама умрлом јунаку.

НЈОДви за идеју

О

Берански кајпакап I Илија Плповић

КОЈИ МУЧЕНИЧКИ ПОГИБЕ У С'ЕНИЦИ Од 1906 годиме до објаве рата побијено је у Старој Србији и Маћедонији 436 Срба, који су главом платили само за то што су Срби За то време других злочина било је 2092. Српском народу у Турској дошла је у подгрлац душа и он не би још дуго могао чекати на Слободу Крајње је време било, да се с оружјем у руци пође браћи у псмоћ. Дванајести је час био. Мученичка погибија образованог Србина, турског чиновника, кајмакама беранског Илије Поповића, прелила је чашу стрпљења и уз покољ у Штину и Кочанима била је непосредан повод да се убрза оружана акција Балканског Савеза, која је тако сјајно успела. Илија Поповић био је родом из Берана. Свршио је српску гимназију у Скопљу и турски правни факултет Узео је активна учешћа у младотурској револуцији и у комитету Младотурака био је човек од утицаја. То га је млада довело на угледан положај кајмакама беранског. На томе положају он није могао друкчије деловати но што су му то налагали српски осећаји и диктовала српска дужност. Младотурци су то осетили и евоје српско држање Илија је на мученички начин

морао да плати својим животом. Својом смрћу убрзао је акцију српске војске, те је тиме много допринео слободи свога родног краја. Мученичку погибију Србина беранског кајмакама Илије Поповића један очезидац описује овако: „Пазарни је дан у Сјеници четвртак. Био сам на пазару па не свршивши посао преноћим у Сјеници па сутра дан у петак око три сата испред ноћи, нашао сам се пред ућуматом сјеничким, Видио сам кад из ућумата изађе пок. кајмакам са Васом Карамарковићем, трговцем из Сјенице, а за њим иђаше чауш кајмакамов, Муслијз. Пред ућуматом бијаше гомила Турака ■— Пештераца који се бејаху договорили, да разбију војни магацин код ућумата и из њега разграбе оружје. Кад пок. кајмакам изађе из ућумата и крену к оној гомили, иза њега иђаше из ућумата, Тиш-ага Љумић, из Сјенице и завика оној гомили Турака, поклзујући руком на кајмакама: — „Виђите, Турци, беранског кајмакама Влаха, ево ово је.“ Кајмакам у томе рече: „Нијесам ја берански кајмакам, но доктор.“ Тада неки Ајредин Челић, велики зликовац, из села Угла дохвати дрво, цепаницу — са кола натоварених дрвима за продају, и кајмакама удари по глави с лица. Њему мрче свест, мало се занесе, затим отвори очи и погледа на прозоре ућуматске, са којих гледаху чинов. ници шта се ради доле, и проговори неколико речи турски, које ја не разумех, но у томе нагрну маса Турака са дрвљем и камењем у рукама, опколише кајмакама и почеше га немилостиво ударати док га не умр твише. Све се то свршило за по сата и у томе су времену свукли са њега све одело, осим гаћа и кошуље, и оставили га онако унакаженог на улици. Видио сам ца су миоги Турци у мргво тело набадали ножеве и грозно га мрцварили . После тога вукли су га за иоге сонаком и бацили пред ку!>ом ноаа Јосифа Балшића вичући сви из гласа-, — „Попе, бре, изиђи да узмеш овога Влаха.“ Поп се бејаше од страха затворио у кућу, из које се чујаше плач и кукање чељади, и после неког времена изазвао је попа на бесу неки Апил Мишовић, из села Долића Алил му је рекао: „Узми овога Влаха да га укопаш, да га не једу ноћас пашчад на улици.“ Поп са чељадима својим измрцварено кајмзкамово тело увуче у своју кућу и сутра дан је исто ухопано у гробље.“ Слава нека је српском мученику Илији Поповићу! југовића пајка — Оппкињв су првтекпв Шпартанкв. Ирвих дана рата извршио је самоубиство црноГорскН бригадир Бошковић. ББегов син млад официр у борби на Дечићу допао је тешких рана. Пренели су га у болницу у Подгорицу, где су лекари констатовали, да оу ране тако тешке да му нема помоћи. Над рањеним официром, који осећа, да губи снагу и да му се ближи задњи час бдију тешко му уцвељена мати и милосрдна кнегиње Ксенија. Осећајући да се с душом бори млади вигез последњим напорима своје снаге диже главу, да га мати последњи пут жива пољуби, а малаксалу десеицу иружа кнегињи да се и с њом опрости, иу том тренутку засп I вечним сном. Мати, која је за неколака дана изгубпла и мужа, и сина, своме сину до иоследњег часа није рекла, да му је отац покојни. Када јунак издану мајка му нзжно положи главу на узглавље пољуби га у још вруће чело „и ту мајка тврда срца била, па од ока сузе не пустила“, но муком, стегнута срца оде из болпице, да се изрида гамо гдс је Нчко неће видети.