Балкански рат

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 267

Број 17 Псслс другог српско-турсксг рата прстао је Књажев ордонанс, године 1880. преведен је у ђенералштабиу струку, а 1882. ностао је нрофесор Војне Академије. Као пуковник постао је 1894. командант тимочке дивизије, а 11. октобра 1897. министар грађевина и као такав је на Св. Николу 1897. унапређен за ђенерала. Мзнистар војви постао је 20. децембра 1899. и био је то до 12. јула 1900. и опет од 29. маја до 2. августа 1903. Јуна"29. године 1903 постао је Краљев почасни ођутант. Певзионисан је по молби и преведен у резерву 31. марта 1906. И ако већ у одмаклом добу старости ђеперал Атанацковић, чим је букиуо ратрадо је ставио на расположење српској војсци своје војничке способпости, те му је додељена једна пуна части мисија, коју је испунио иа пуно задовољство Врховпе Команде. После војводе Путника и ђенерала Луковпћа, Атапацковић је најстарији српски сфицир, који је узео активна учешћа у овом успелом рату, којим је освећено Косово.

Нн јри.

ПЕШАДИ.ТСКИ КАПЕТАН Ђорђе Н. Тернић, КОМАНДИГ 1. ЧЕТЕ. 3. ВАТАЉОНА, 7. ПКШАДИЈСКОГ ПУКА. Међу сфлцирима који су се видпо истакли у најкритичнијем моменту кумановске битке на- Нагоричипу, -заузима видно место капетан Терзић, о чијој храброст,

његови војници с дивљењем говоре. У најжешћем окршају Тер.зић је рањен у бутину, али он ни оида није нспуштао борбену линију све док га пепријатељски шраппел није тешко ранис. Смртно рањена изнели су га његови војници из борбене липије. Благодарећи своме чврстом телесном саставу и лекарском знању и нези, копетан Ђорђе је већ толико прездравио, да је готов да своју храбру чету поиова поведе против непријатеља. За осведочено своје јупаштво овзј наш београђапин одликоваи је златном медаљом за храброст.

У(|Ц| ТПШ МТИ. 1. парта 1911 год. на аршријсш попожају пред Једреном — западнн сентор. ПрЕи март ове године можемо рећи, да је био један од наЈОпаснијих дана по нас, не толико под својој ватри, колико моралној депреоији коју смо тог дана осећали. У 6 часова у јутру пробудио је ме посилни: „Господ’не поручниче, Турци гађају иешечке ровове", тргием се, ослушнем и збиља, чујем јаку детонацију — расврскавање шрапнела. На брзу руку обучем чизме и шињел поште се редовно спавало у чакширама, и одем на мотриљу. Ту је већ био командант 1У| прекобројног пешадијског пука. Дан је већ свануо, на истоку се незо зацрвенело као да је запаљена огромна ватра, а по нашим и турзким положајима вуче се по земљи магла која се нагињала ка Арди. Турци су отворили јаку артиљеријску ватру на наше тте ■ шачке ровове, јер су наши положаји јутарњом светлошћу и сунчаним зрацама били врло лело обасјаии, те им је било веома згодчо за осматрање метака, док на против, њихови су положаји били у магли, нејасно су се гребени оцртавали, те кад би баш и одговарали, ми не бисмо могли тачно осматрати метке. Ми смо досматрали падање турских метака, распрскавање шрапнела, гато нам јепружало величанствен призор у јутарњем руменилу, али наше трупе нису трпеле никаке штете. Наједаред око 7 часова допре нам до ушију познато зујање. То Турци шаљу фугасна зрна из хаубнца од 15 см као да су хтели, да нам тиме пожеле „добројутро"Зујање је било сво јаче, док се није слило са једним огромним треском; ударило је на 20 м. у страну од наше мотриље. Нисмо се добро ни освестили од првог удара, кад кроз ваздух зазуја друга граната, она је ударила на 10 м. далеко од нас, а од удара нам се затресла сва мотриља, те је изгледало да ће нам се од силнога треска срушати над главом. Ствар јо узамала већ озбиљнији карактер, и с правом смо очекивали да удари у мотриљу и затрна нас у њој као у каквом гробу, који смо сами себи ископали. Истрчали смо наноље, да видимо где ,је зрно ударило, да није кога повредило, и да помакпемо нагае труне више иза гребена, те да их сачувамо од евентуалви?: зрна. Таман смо се почели спуштати низ једну прибрежницу, кад из далека чујемо да нам је послато п треће зрно Зрно је ужасном брзином летело к нама, зујаље је бивало све јасније и јасније, ми смо по звуку нозпали, да ће зрно са свим близу пасти, већ смо га осећали да је ту, сиаса није било, и нашлн смо сви за најпаметније да останемо на месту, где смо се затекли и да са стоичком мирноћом очекујемо смрт. Нешто нас ошину по лицу, што нас је занело да готово попадамо на земљу, то беше ваздушна струја створена близу продетелим зреом а одмах за тим један ужасан пуцањ, један огроман стуб днма помешан саземљом и неким комађем — пасе свеутиша ::а један моменат, да нам одмах аа тим пружи грозну слику, да осетимо све ужасе, које рат за собом допоси. На нас поче падати огромпо комађе земље са неким влажним л.игавим предметима; до нас донираху подмукли јауци, као, да из земље долазе. Зрно је ударило у земуницу у којој су се налазиди 10 пешака из IV прекобројног пука. Земуница се налазила на 16. метара сииже нас. Свп потрчасмо доле, где нам се указа ужас, који ће нам остати