Балкански рат

Слрана 268

ВАЛКАНСКИ РА1 5

Врој 17

. V* Успели турски метак:

у вечитој усвомени. Од десет пешака ввдели смо само још четворииу који су и.мали још људске облике, ост*ша шесторица иредстављала су једну масу, једну гомилу људског меса. Ваздух се осећао на спржено месо, а свуд око нас налазила се иарчад меса, црева и људске џигерице. Ми смо занемили од ужаса, а коса нам се на глави дизала. Но одмах за тим појурисмо да спасавамо што се може спасти. Донеше носила и војници почеше из оне гомиле да извдаче ону четворицу што су још у животу. Двојици су формално откинуте ноге до колена, међу којима је био један Циганин. Он је био са свим присебан, болове није никакве осећао, пошто су ране биле сасвим свеже, те је седео на носилима. Један га болничар запита: — „Како ти је, где си рањен, боле ли те?“ Циганин му са свим присебно чисто љутећи се, одговори: — „Шта ме питаш! Зар не видиш да су ми обе ноге откивуте!?“ Трећем су од раснрснутог зрна разнешене све груди, а четврти је био сав раздробљен и изломљен. Ова су двојица били већ у агонији и видело се, да им је крај већ ту. Но поред све брижљивости лекара и болничара да се макар она двојица сачувају у животу, није се успело, сва четворица су умрли још при преносу за болницу. Иосле ове грозоте коју су нам Турци нричинили овим зрном, пренеше своју ватру на контра нагиб који је био далеко од нас до 600. метара Но и ако су зрна тако далеко надаЛа ми смо се при сваком зујању зрна склањали у Земуницу, наши су нерви били тако деиримирани, да се свакоме на лнцу оцртавало сећање које нам је створено сликом псбијених пешака. Турци су нас гађали до 10. ч. пре подне све самим фугасним гранатама, те престадоше у то доба, како би у 12. ч. — подне — отворилл још жешћу ватру на нас. Наше су батерије ћутале, јер из тактичких разлога нисмо смели отварати ватру. Командир наше хаубичке батерије горео је од нестрпљења и тражио је дозволу да отвори ватру на турску артиљерију, али му се иста није могла дати, већ нам је било суђено да тај дан преживимо без реагирања, да мирно чекамо своју судбину. Престанком турске артиљериске ватре у 10. часова мисдили смо, да. су нас се Турци оканули за тај дан, али таман смо у подне сели за ручак кад нас Турци понова одпочеше гађати. Зрна су летела преко наших глава и први плотун удари на гребен на контра нагибу, идући плотун, опет од три зрна, удари на 80. м. иснод првог, трећи на 30. м. испод другог и тако даље, док нису путању

скратили, да су зриа падала већ на 100. м. далеко од нас. Ово нас је јако забринуло, јер су Турци овим иоказивали већ неки систем нри гађању, већ правилно извођење једаог принципа, када се незна тачно на ком је гребеву ненријатељ а ово нас је збунило у толико пре, што ако Турци иродуже тако скраћивнти иутању идућп плотуни треба да падну у наше земунице, тамо где смо се налазили ми и остали нешадиски официри. Истрчали смо счи напоље и изгледали смо као зверови, који су оикољени са свију страиа, ко/и морају да по гину, а немају где да се склоне. 11а ипак, ми смо мирно чекали Када су Турци дошли са својим пројектилима 103. м. даљине од нас, прешли су на шрапнел, и у место да су продужили даље да скраћују путању зрна, они избацише још веколико нлотуна и умукоше. Ово није био нрви пут, да Турци престану са паљбом баш онда када треба најжешћу да је отворе. Око 2 часа њихови тонови , умукоше, али у нашим ушима остаде оно $■„ страшно зујање, које нас је целог дана § нервирадо, гл чинило, да се на најмањи тресак тргнемо, мислећи, да нас Турци поновд I ађају. Ми смо имали. по добијању непријагељских зрна, много страшнијих дана, много опаснијих па никад нисмо ни обраћали пазкњу на то, али 1.март услед нервне деприсије створене сликом побијених пешака изгледао нам је, као најопаснији, најужаснији дан у целом нашем ратовању. Наша слика преставља побијене пешаке на месту погибије. В- Н.

Осветшцн Иарш игнВЦе

лешадијски капегап I. класе, Јввстатнјв ђорђввн! КОМАИДАПТ 3. батаљона VIII. пешАдпЈскиг иука II позива СЛАВ0О ПАО под једреном

Данп 11., 12. и 13. марта ове године остаће златним словима записани на најсјајнијим странама историје српског народа и српске војске. Тих дана је малена али храбра српска војскадру-