Балкански рат

Број 17

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Стр. 269

ге армије пожртвовањем и храброшћу својих бораца задивила цео свет. Не можемо ређати дела и прегаоштво свију, али хоћемо да истакпемо оно што се издиже високо пад обичним и што ће да служи за пример, докле год буде борбе на свету. Кроз заглушујућу убиствепу ватру турску наступали су Срби. Лагано плаћајући сваки корак скупоценом крвљу својом, приближавали су се Срби турским опкопима. Дошло се већ ва 300—400 м. од турских положаја. Страшна ватра митраљеска и пушчана косила је наше редове. Морало се мало застати и иричекати појачање. Командант дивизије наређује, да најбољи и најхрабрији батаљон појача предње редове. Капетан Јевстатије Ђорђевић доби налог да ојача са батаљоном својим, предње редове и истера Турке из опкопа. Храбри командант новеде батаљон као да нема шрапеела, фугаса, митраљеза и пушака, који сеју смрт.

№ши ј!нџ Профсоор Урошевић, кога у Београду добро знају као способна наставника, вредна економа, доброг друга и одана нријатеља, чије добро расположењс нису могле да промене никакво недаћо у животу, показао се на, бојном нољу као јунак, који је својом приссбношћу и го товошћу да у свакоммомонту полети пред својом четом у сигурну смрт задивио и своје војнике и своје другове и своје ста решине. Капетан Добросав био је јунак у свима борбама моравске дивизије другог нозива од Мердара до Битоља, где је последњег дана борбе и рањен, и одликован је, по заслузи, мсдаљом за храброст. Наша слика прсдставља симпатичног Добру као рањеника у болницп Кола Српских Сестара у Бео граду. Ионосито као да пркоси Турцима, свеколиким њиним топовима и утврђењима, водио је храбри командант свој батаљон путем смрти у побецу. Ни страшна и убиствена ватра са турских утврђења, ни немање заклона не сметаше га. Наступао је смело а за њиме, његов батаљон. Никаквог колебања, никакве забуне. Предњи редови наши дочекали су батаљон БатаЈевђин са „живео!“ Дошав до предњих редова храбри канетан Јевђа кликну „Напред! Ура!“ Батаљои полете. Храбри командант беше у првим недовима. Митраљези просуше кишу куршума. Храбри командтнт се поведе кликн.у још једном „Напред за Српство!" и мртав иаде. Пао .је као јунак и показао свима како се бори и гипе Србин. Као светао пример јунаштва, иожртвовања и натрнотизма остаће вечито мфђу нама! Слава славно пал-м капетану Јевђи!

РЕЗЕГВНИ ИЕШЛДИЈСКИ КАПЕГАВ ПРОф. [ДОбрОСЗВ рУрОШВВИђ КОМДНДИР ЧЕ ГI у 3. ПУКУ, Ц, ТТОЗИВА МОРАВСКЕ ДИВИ8ШЕ

Улазак генерала Бтепе Степаповића у Једрене. 16. марта по подне добијемо наређење, из дивизије, да се за 17. формира из целога пука, једна бттерија, која ће ући у састав осталих трупа, те да свечано српске трупе и по други пут уђу у Једрене. Речено нам је да ће над срспским трупама извршити смотру бугарски Цар, те нам је обраћена пажња да топови, коњи и војници буду у потпуној ратној спреми. 17. марта освануо је мутан дан, густа магла покривала је наше положаје, а киша само што се није спустила. Наша батерија је била већ спремна и у јутру у 6. ч. кренула се преко моста код Верзи-Теке да изађе на друм и уђе у састав трупа на цариградском друму. Код могиле, на коме се сада подиже величанствен споменик изгинулим српским јунацима под Једренем, сачекамо наше групе и заузмемо своје место у колони. Уз пут смо сретали бугарску комору, ту су била измешана коњска са воловским колима, бивало је кола у којима су коњ и магарац упрегнути, а колона се њихова отегла читава два км. Најзад смо, после тешких мука, по највећем пљуску стигли у Једрене. Једрене је варош као и све остале турске вароши. У њој нема ничега што би је нарочито издвајало, и да нема још Селимове-џамије. која је заиста велелепна, и

спада у ред чувене архитектуре турске из XV. века, не би било вредно отићи у Једрене. У самој вироши је владао прави хаос од бугарских трупа, комора и заробљеника. Улице су криве прљаве, ништћ није било чудновато видети на улици какву стрвину, а о гомили паса не треба ни говорити. Код једне куће смо видели једног бугарског стражара, и на наше питање, кога чува, одговорио нам је, да се у дворишту налазе 16 турских лешева. Пролазили смо кроз Једрене а становништво нас је са чуђењем посматрало, питајући се: „Зар нећете и ви у пљачку по Једрену!?“ Ми смо, пак, отворили што више наше очи да видимо бугарског Цара, како ће се држати кад угледа српску мирну и у потпуном реду уређену војску, али смо га узалуд тражили. Њега нигде нисмо видели, јер — падала је киша, а што је српска војска месецима трпела непогоду под Једреном само да Бугарима помогне — о томе се слабо водило рачуна. Па ипак и то смо примили са резигнацијом, а наше су трупе пропарадирале поред генерала Степановића и Рашића.

вића

Слика представља улазак генерала Степе Степано на челу наших трупа. В, Н.