Балкански рат

Врој 18

У СЛИЦИ И РЕЧИ

осталих. Тај бој стао их је сто деветнајест јунака: тридесет и шест су рањени, сви остали пропали. Под пресијом Европе морали су напустити Скадар. Морем су се преко Солуна вратили. Грци су им на Крфу, Патрасу и Солуну клицали као херојима и називали их четом смрти! Од мало дана у Приштини су. Свега их је у чети сада еедамдесет. Да се нису турски шрапнели високо распрскавали и да турске гранате нису једва тридесет од сто експлодовале не би се вратио ни један. Сви би кости своје и крв своју узидали у темеље Ве лике Србије.... Први вод те чете имао је педесет и седам а сада их је само седам! Реч је о другој чети првог батаљона шестога пука другога позива. У њој су синови села Бадовинаца, Клења. Глушаца, Причиновића, Црнобарскога. Салаша и Дреновца. Све потомци Срдана Илије, Буљубаше Зеке, Хајдук-Станка, Старца Деве, Проте Смиљанића, Милојевић Милоша и Чутћа Стојана — Змаја од Ноћаја. 11 командир им је из сред Мачве из села Богатића.*! Песме народне казују да је Мачва радо одаслала јунаке на Косово и у доба Лазарево. Слава Мачви што и овога пуга образ пред Српсгвом осветла. Пре ће сребрнаста Сава окренути свој ток у валовиту^Дрину, него што би Мачвани Српство изневерили. чвча Иклпслав*

Бавезнннки дршонници

». ВБННЦЕДОО

МИНИСТАР ПРЕДСЕДНИК ГРЧКЕ У једном ранијем броју донели смо слику црногорског мииистра председника Букотића, а сада, поводом скорог састанка балканских премијера у Петрограду, доносимо слику грчког министра нредседника Беницелоса, који је несумљиво најдаровитији и за ратне грчке успехе најнаслужнији син савезннчког нам грчког народа. Историја нове .1еладе унисаће Веницелоса у највеће савремеве Грке. Обдарен својствима великог државника он .је дошао па чело државне управе Грчке у моменту када је на Грчку био спас његова иоЈава за државном крмилу. За кратко време предана рада он је на свима п^љима жњео усвехе и постигао је да и војнички оспособи. Грчку за ратне успехе, на које би, без чврсте руке и родољубива рада Веницелоса, тегако могла рачунати.

* Резервии каретан Коста Ј. Поповић сбкретар апелациоНог суда. Његову слику доносимо у овом броју.

Стр. 277 Официр као чобаш — Издаја наших помаја сд стране иштана псмоћу стада оваца —

РЕЗЕРВНИ АРТИЉЕРИСХШ ПОРУЧНИЕ

ВЛАД. НЕДЕЉКОВШт ЈУНАК СА ЈЕДРЕНА Својим рђавим поступањем сн ме нга 'имч ..моб ђ ни крајгва 'чинили су Бугари то да су их м опанг кс.,«;, омрзли. Што год су Бугарн узимали од меш•"ана нлаћали су готовим речима и ,.распискама“, узама 1 и су ске гаго им је требало: ј чње. прасе, пиле јаја, вино једном рачју све. У дућан су улазили и не питајући шта кошта, у г зимали све шта им је требало; чак смо код неких официра бугарских видели сервис за ручавање и фине сребрне ножеве и виљушке, а то је све плаћено расписком. Оваким својим поступцима Бугари су учинили то, да су мештани крили све што се могло узети, дућане су затварали кад бугарске трупе долазе, а ако су ту одређене на стално становање, дућани се нису ни огварали, већ је газда стојао на вратима, и од купца узимао паре, а сам улазио у дућан и износио шта је купац желео. Међутим, чим виде српског војника, они га врло радо примају, износе му све што жели, јер су врло добро знали, да српска војска плаћа све готовим новцем. Па зар је како чудо, тто су мештани и непозвано и неплаћено шпијунирали за рачун Турака? Слали су им извештаје помоћу флаше: напишу писмо па у флашу стрпају, запуше па низ Арду пусте. Једном су приликом напунили буре са лебом, затворили га и нустили низ Арду; али је по нас била најгора ствар та, што су нам одавали наше положаје, те смо услед тога трпели грдну артиљераску ватру. За време првог периода рата Турци су нас са свим раскошно обасипали својим артиљериским зрнима. Ма да су силну муницију просули, ипак је њихово дејство било олабо или бар тако, да нама артиљерцама није задавало велике бриге. За време примирја када је сваки веровао д 1 ! ће ускоро бити мир закључен, није се ни обраћала пажња велика на мештане, пуштани су да иду где је ко хтео У бливини нашој налазио се један чифлик, у коме су становници села Еспетли држали своја стада. Чобани су стада терали где су хтели, вађали смо их час на нашим предњим пешачким положајима, час на артиљериским по* ложајима, час код резерве, а час сасвим далеко; никоме није падало ни на памет, да то кретање може имати каког значаја, те да на то обрати пажњу, већ је сваки то по*