Балкански рат

Страна 326

БАЛКАНСКИ РАТ

број 21

В||| јЏШШЏ

•] Настас Н. Петровић НАРОДНИ П0СЈ1АНИК И МИНИСТАР НА РАСПОЛОЖЕЊУ Председник најважнијег, Финансијског Одбора, члап Скупштинске Бојне Анкете, и речити и најубедљивији бранилац ваљаности данашњег нашег артиљеријског наоружања, које је својим савршенством задивило цео свет, Настас Нетровић, несумњиво долази у коло наших угледнијих државника, који су знатно доприпели својим радом славним нашим бојним успесима. Скроман по пркроди, он се јавно не истиче превише, али његов пеуморан рад, документована способност и његова преданост општем добру, познати су, и с тога је у групи, којој припада, један од водећих политичара — цењен и од противпика политичких.

В Е л Е С — Г. Лзуби Ђераеимовићу. Помамно јури Вардар к’о силну моћ да доби, Када кроз крш и камен корито себи проби. Скривену варош дели, бачену на две стране, Кућице многобројне литицом начичкане. Он, вечни очевидац, светлих и тужних дана, Одваја крај хришћаиски од свију Муслимана, Ремети сан и покој, и прети из корита, И. вековима, гневно, широком мору хита. Улице турске тесне, ниодкуд жива јава, Незграпву кућу сваку прљав зид отткољава, На певџерима свима решетке од дрвета Ту Еечна тама влада и зими и сред лета. Тек прсфе неки Турчин, Људина круона, стара Или се, с водом, враћа девојче са бунара., Ил покривена була промине преко иута, Ил‘ дете помоли се из кога бедног кута, Са друге стране, кад се путнику поглед крене, Хришћанске куће стоје иокриле широм степе, »Једна над другом, тако згрчене иа се збиле, И оне, к’о и раја, да би се лакше скриле. Средином главног друма стока и људи газе У грозничавој журби пазару доле слазе. ,. Још је дан, малко сунчаиа светлост слаби, А већ, са свију страна, сватси свом дому граби, Спуттају свуд ћепенке, хришћанин к’о и ага Одлази да се нађе што нре крај свога прага. И чудна апатија и туга на душу еађе Кад се, увече, човек на пустом раскршћу нађе, Иа види прилику неку како опрезно звера, Ил’ слабу светлост, јер се не иде без фењера, Иначе све почива у миру и у сенци, Ћуте сва минарета и редом сви ћепенци, Сав град дсхнуле дахпуле душе и сломњенога беса, А Варлар не престаје да тутњи сред Велеса. Впадииир СтанипировнК

Какав је ераеви вајанк Ридннчанн као ратннцн Командант једне колоне Ибарске Војске, под чијом је командом бло десети пук Таковски другог позива, у једном ужем друштву, није имао довољно речи да се нахвали војничких врлина дичних Рудничана, који су,и ако други позив, по његовој оцени војска првог реда. После крваве борбе код Новог Пазара, Рудничани су се кренули 18 октобра за Митровицу, Пут им је водио иреко непролазне, непригтупачне планине Рогозне, па ипак су хитри и жилави Рудничани, већ сутра дан осванули у Митровиии. После тешком муком преброђене Ро гозне, изнурени од телесних тешкоћа и гладни, у Митровици им је бивак био у некој пиштољини. Вода до чланака, без шатора, без сламе и без дрвцета. Нису имали ни где сести. ни на чем се огрејати. а ветар дува да човека однесе Па ипак, ниједан војник, ни у себи није протествовао, када су их тако изломњене и измождене, одмах кренули даље за Пећ Шта више, и ако савладани умором, чим су зашли у клисуру; из грла им се захори меланхолична рудничка песма, коју је прихваћао вод за водом. Војници су певали, официрз су плакали од миља, што им је додељено, да воде оваку војску, која с песмом у устима гледа смело смрти у очи. Од Рудничана нема боље војсле, рекао је пуковник Шумадинац, који је Рудничане успешно водио у овоме рату.

Р д т

— Пеема краљице Јепене Кнегињз рече кнезу: ..Погледзј зар није рат ужасан д Зар није грозна ова борба, ово касапљење свих тих људи, који на крвљу натопљеној земљи и сами лију крв из хиљаде рана, лежећи на попришту, јечећи и издахњујући своје младе животе далеко од отаџбине? Реци, зар није рат ужас, зар није страшно ово умирање? Ох, зар никад неће бити друкчије? Зар никад нећедоћи времена, кадаће нестати ратних грозота, и кад ће цветати вечиги мир, и кад се од отаџбине драге неће тражити овако крвавих жртава?" Тако је млада кнегиња говорила кнезу своје душеАли јој он не одговори ништа, него је, место одговора, узео за руке — за нежне беле руке, које су у ње говима лако уздрхтале, и доведе је прозору свога конака. Одатле јој он показа на трг пред двором, на коме су се многа деца играла. „Погледај децу, која се играју рече кнеже младој кнегињи, како се у леној веселој игри њихови образи дивно румене, њиховеочи живље сијају, а њихова срца радосно кличу. Али, авај! Шта је оно? Ено где се почињу свађати и ружним речима вређати једни друге! И, сх, погледај само, драгана, они који су се тако дивно слагали, ено их где су дочепали један другога за косе. Погледај! Ози се већ одвајају у таборе и ударају једни на друге. То су деца. Али, веруј ми, драга, деца су и наши народи, и докле год остану деца они неће мировати и мир је сасвим немогућан," Тако је говорио кнез, а кнегиња пошто га саслуша рече „А погледај, онога дечка тамо. Он само сто и на страни и осмехује се посматрајући дивљу борбу. 3,'што се он. драги, не бори као и остали ? А кнез јој одговори: „Зато што је он кајјачи! И због тога ћемо се и ми трудити, да ускоро постанемо најјачи, јер само јакоме, драга, цвета мир на земљи!“. —