Балкански рат

Број 22 У СЛИЦИ И РЕЧИ Страна 347 Свочано рухО; градо наш облани,

су тужан и суморан изглед. Арнаути скупљени у гомилице, гледали су нас са неискреном мирноћом и равнодушношћу. „Тако је Бог хтео Реџепе", рече један своме другу гласно и лепо српски. Коњички вод уђе у Вучитрнске улице прљаве и криве са испровал>еном калдрмом, као да је јуче њима пројурила бујица и однела собом земљу и камење. Срби изашли, чисто не верују да смо ту, скидају капе, са очима пуним суза довикуЈу нам : „Добрс нам дошли браћо Срби“, извлаче војнике из колоне, грле их и љубе Мали Српчићи трче весело кроз батаљон, радознало загледају пушке и војничку опрему Арнаути су ћутали и мирно предавали пушке. У старој цркви у полутами стоји постројена чета војника. Тихо пуцкарају и трепере мали пламичци у кандилима пред свечевим главама. На чирацима и у наоколо диже се дим оц свећа, кОје осветљавају гараве зидове. Мирише тамњан и диже се више наших главз, подсећајући нас на празнике и безбрижне дане. Према светлосги од свећа светлуцају се ножеви на пушкама и бацају по плочама мршаве сенке. Напољу бруји зво но, увезано конопцима за довратак од улаза, које је дотле било негде прикривено. У правом реду стајале су жене и људи са танким жутим воштаницама у рукама и предани молитви, молили су се за душе Лазара и Милоша. Напољу нзс окружише са свих страна, као да су се бојали да ћемо им побећи и гледали у нас, као у иешто послано од Бога да им донесе спас. На једном се извише дечији гласови: Радо иде Србин у војнике. Све се очи напунише сузама. Војници су плакали као деца Неко пустио пушку па обема песницама трља очи, неко се окреиуо у страну да му се не виде сузе, некоме су јуриле низ лице и падале на прљав шињел. Деца су певала слободно ову песму, коју су можда морали кријући да уче, чекајући дан за њу. Један се малишан попео на зид. дохватио клатно од звона и силно њиме лупа. На свима лицима, по прозорима и крововима, по ливадама и њивама огледала се ведрина и веселост, као да је свуда писало: Слобода, Слобода! Живела Српска војска, Живео Српски Краљ! А кроз ову ломњаву од гласова пробијала је дечија песма: Пушка пуца а топови ричу, А јунаци оружани вичу. Ајте, Срби, хајте у војнике, Где зелене беру лаворике, 10. јуна 1913. год. Призрен Д. Пнлојевнћ

Ј-данн шве Свечано рухо, граде иатп облачи, Београђани, палите банљаде! Горди се, кличи, вечно горди граде, Пред твојом славом сунце нск номрачи! . . . . ....Васкрсавајте оци нам и деди С имена наших збрисана јо пега Срама и смрти, — ностало је свога И исторнје и прљавих реди! ... Пратптај’ нам сеии, презреноГа краља Из региона небосних со крени, Заплачи па се радуј и осмени Слави и срећи презрених земаља/....

Београђани, палите бакљаде! Горди се кличи вочно горди граде, Пред твојом славом сунце нек помрачи! . . . .

Ци В1 речи в

1- Л»уба Јзванввнј! ОСНИВАЧ И УРЕДВИК „пијемонта" ОЛАВНО ПАО ЗА идеју за коју је живео.

Ја вас слушам жудно, жељно из далека, Гдје звоните свјета наша стара звонз, Про крвавих гора тоне ваша јека, Одјекује земља небо васиона. Час звоните страшно над крви крвника, Шго нас клаше мачем пет пуних вјекова, Час плачете свето на гроб осветника, Што падоше сјекућ’ ланце од окова. Бруји смјела пјесма вашијех звонара, И с вама се стапа час тихо, час јаче, Бруји света пјесма са ваших олтара И радосно с вама наше робље плаче. Звоните, с вама руска звонезвона, И синови кличу моћног Албиона, Синови великог оајрона, Гледстона И славнога Иге и Наполеона, Звоните на радост свеславенског рода, Звоните силно наша звона света, Синула је жељна зора и слобода На стрзх и трепет свих тнрана свијета РЈНХШО ИНјЈОН.