Балкански рат

Број 22

V СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 343

меаа кота добида име: кота српске храбрости а потомство ће причати о српском војнику, који — као коњаник — иемајући нолса на пушци смело налеће на непријатељски бајонет —- и побеђује га. Како и да не победимо? Знали смо, да је пред нама први озбиљан сукоб, да се са нама има да изнрши први ратнички оглед, да преко иас Бугари хоће да оцене и опробају отпорност целе наше војске. Знали смо колика је морална вредност од првог успешног еуксба, колико среће доноси и морала улева први срећно извецени окршај — били смо свесни свега овога те је привривена воља и латентна енергија једва дочекала овај моменат, да се испољи, исцеди, утроши и истутњи у једној мушкој одважној и плахој акцији и ми смо у првом сукобу дали противнику јасно да осети чврстину наше воље и готовост да жртвујемо и живот пошто га најпаметниЈе искористимо у одбрани евојих нрава. У овом првом и великом сукобу, у овом значашом боју учествовало је са обе стране око 50—60.000 војске. Коњица ренрезентира све крајеве миле нам Србије, а поред ње су учествовади многобројни пешачки одреди опет из свих крајева Србије — те се је оцмах у почетку имала да покатке наша националва свест. Учествовале су све борбене јединице као и све врсте убојног оружја — те се имала да манифестује борбена вредност целине и језгра српске војске Ми смо у борбу уносали само моралне особине једне модерне во.јске; Бугари поред свег још и лукавство, превару, обману. Опи се служе и у рату језуитским начелом: циљ је главно — средотва су спореднг. Напали нас мучки и изненада: иобили нам толико људи својом изненадном акцијом а кад су видели тешку ситуацију за себе, да би добили у времепу и док пе етигне појачање — генерал рилске дивизије Тодоров шаље парламентарадајави какоједобио наређење да се прекипу не пријатељства и тражи да обуставимо ватру. Али му то није помогло. Бугарска војска борила се храбро до оног непознатог тренутка, кад страх обузме душу, кад одважносг почне да се губи а почиње прво несвесно па све свестшје да се јавља осећање да је живот и сувише леп на земљи. То им иризнајемо. Бројно и са оружјем изгледа да су били равни нама. Али ми смо имали довољно моралне резервв. Морал њихових бораца илн је био мањи или лошији, те се је пре истрошио. Нестало га је и није га било у оном критичном часу, за који бага нико не зна кад ће доћи н но којим се знацима предвиђа његов долазак. Сем тога осећај о потребности овог рата је био код нас дубљи, јачи и свежији; обузео је сву душу вашу — и ми смо остали победиоци. Ухватиле се у когатац две модерне војске, два крепка народа, који с.у однели лаворике на турским бојиштима. С тога је борба очајна, тешка и крвава. Много крвава! Жртава има много, разбојиште је покривено лешевима Ми идемо напред јер се боримо са опстанак свој. Уносимо сву евоју физичку и умну а и моралну снагу, јер се боримо за праведну и моралну ствар То нам је дало прву победу. Верујемо да ће нае то одвести коначној победи. Др. Хранншв М. ЈоксимшЈ)

Спрт сриског Инјмнтеза 1* Љуба Јовановић Неко је рекао, да је рат овај — рат опанка. С исто толико права се може рећи, да су победе, које српска војска ниже једну за другом, победе новог кола младе српске интелигенције, која је не само у редовима српске војске но и на челу њеном. Доказ за то су оне хиљаде одличних резервних официра, којима се морају дивити војници од заната Не само смело и одважно но и мудро и разборито резервни официри водили су оружани наш народ из победе у победу, китећи се лаворовимвенцима где год се појаве Људи од књи-

ге и пера не само да су активно учествовали у ова два рата но су се и славили у њему, славили и себе и српску војску. Читав низ српских књижевника и новинара налази се у бојним редовима, и док једни од њих већ у миру почивају сан вечни нали на пољу славе, други се ево још налазе пред непријатељом и снагом лава гоне га испред себе ширећи границе Велике Србије до Искра и Месте. С пригушеним болом у луши и искреном тугом у срцу после песника Саве А. Рацовановића бележимо данас у читуљу славно палих још једнога његовог земљака, а нашег друга пз послу, новинара, резервног пешадијског наредника Љубу Јованопића, покретача, душе и уредника „Пијемонта“. У колу омлздинаца, које се с великим идејама појавило на нашем Универзигету пред трагични мајски догађај Љуба Јовановић играо је врло видну улогу и био један од вођа тих омладинаца. Познате мартовске демонстрације, које су претеча иржавном преврату, у многоме су његово дело. Тада је мзрао емигрирати из Србије у коју се вратио посче 29. маја. Од тада настаје његов позитиван и плодоносан рад. Он је био први у колу оних заслужних емладинаца, који су истакли потребу рада на културном уједињењу целога Сповенског Југа. Он је с најближим дрЈГОВима покренуо „Словенски Југ“ и годинама га одржавао борећи се с највећчм тешкоћама, често и гладујући. На томе послу није знао за одмор, нити јз за њега било поепрека. Прва југословенска уметничка изложба и с њом скопчани први југословенски омладински састанак, као и друге манифестације народнога јединства Јужних Словена, приликом крунисања Краља Петра у првом реду дело су онда једва знаног универзитетског студента Љубе јовановића. Но југословенство њега, искрено убеђеног поборника народч^г јединства, није никад одвело на странпутницу и он одушевљени Југословенин увек је био и велики Србин, готов сваког тренутка с речи да пређе на дело и по цену свога живота. Међу именима првих заточника српске слободе у Старој Србији и Маћедонији у првоме реду сусрешћете се са именом Љубе Јовановићз, који је четујући не једанпут излагао своје груди за слободу Српства куршумима наших душмана. Предавши свој „Словенски Југ“ у руке старијих, по положају угледнијих, Љуба је пошао у свет где култура цвета. да прошири круг свог образовања, те да обогаћен потребним знањем послужи своме народу. Када се вратио пре нешто више од две године у Србију покренуо је с дружином „Пијемонт", а са задатком, да речју припомогне остварењу заветне српске мисли, која је од петвековног сна претворена у јаву, силним напорима свих синова ове земље, чнаних и незнаних. Објаву рата поздравио је с одушевљењем човека, који је живео само за то да дочека овај велики моменат Обусгавио је лист, не осврћући се на материјалне губитке, и ако слаб и изнурен похитао у своју команду. Са 4. пешадијским пуком другог позива учествовао је у заузећу Новопазарског Санџака, Велики југословен, уверен, да спас балканских народа лежи у њиховој једнодушности, желео је да Бугаре отрезни од мегломанских прохтева и написао је ту скоро низ чланака „Од брата брату“. А када нас Бугари мучки нападоше он пређе с речи на дело. Како његова команда не узима учешћа у овом рату он је тековине српске пошао од брата и мачем да брани. У крвавој борби на Криволоку донао је тешке ране и њој је ноћу између 25 и 26. јуна подлегао у Скопљу. Апостол народног јединства Срба и Хрвата, тво рац новог југословенског покрета, велики идеалиста мирно почива вечни сан у грацу Душана Силног, задовољан што је на костима и крвљу његовом назидана Душанова Србија.