Балкански рат

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 25

Страна 396 Покојни Бојисчав је млад официр. У српско турском рату учествовао је као питомац наредник Војне Академије. У рату је добио за официра и постављен доцније због оскудице у водницима за водника 3. чете у 2. батаљону, где је раније био ађутант. У прошлом рату учествовао је у свима борбама Прве Армије, ол Куманова до Битоља и увек се храбро држао. Био је узор официр, права војничка дисциплина, пун спреме и талента. Војнике је сво]е необично волео, и од њих и својих старешина био је много вољен. У Академији је био увек први у рангу, радио је на војној књижевности и војним вештинама. Радови су му штампани у часопису „Дело“, и по листовима, Чета у којој је он био водник имала је 19. јуна да држи положај Жидиловску косу. При заузимању те косе непријатељско зрно погодило га је с леве стране груди, зрно је пробило блок који му је био у левом џепу и њему донело брзу смрт. Имао је толико снаге да нареди да други прими команду, и да само напред иду, при самом превијању издахнуо је. Сахрањен је са војничким почастима у Криворечкој Паланци. Тело ће му се пренети у Београд. Цела га је варош испратила. Искићен цвећем и опремљен од девојака, спуштен је у хладни гроб, окупан сузама свију који су га познавали. Над гробом одржао му је говор Чеда Јанковић, судија, резервни по ручник 9. пука, који је изнео све саме врлине Војислављеве, јер других особина, сем лепих врлина није ни имао. Тога дана кад је погинуо дељена су одличја и том приликом одликован је сребрном медаљом за храброст посведочену у српско-турском рату 1912—1913 г. Војислав у указу није изишао за то што је одликован као питомац Војне Академије. Једина утеха тешко ожалошћеним родитељима, браћи и сестри нека је та, што је своју дужност уиек озбиљно схватао, савесно вршио и свој млади живот приложио за добро и славу Отаџбине. Нека му је слава и вечан му помен!

ПЕШАДШСКИ КАПЕТАН I. КЈТАСЕ

| ЂОРЂБ ШДИШШНЋ КОМАНДИР II. ЧКТК, I. ВАТАЉОНА, XIII. ПЕШАДГОСКОГ ПУКА ХА.ТДУК ВЕЉКА СЛАВНО ПАО ВОЋУ 27. И 28, ЈУЛА ПРЕД Царибродом

Подвнзи Црногораца — Прелаз васојевићске брнгаде преко Проклетије Четврти је дан маршовања преко Ђаковице. Пређене су стрмени руговске. Претурени су и висовиплавско-гусињски. Дано-ноћно путовање изнурило је снагу војника. Пробијање пута кроз огромни снег на врховима Бјелаје и Чакора одвећ је заморило војску. Но како-тако прешло се, по који се војник повредио пада јући по леду и стрменима, а неко посустао; где-где се коњ сатро или товар упропастио, али ипак сва је војска успешно пристигла својим конацима, премда у позно доба ноћи изнурена и пометена, но не без енергије и одушевљења за даље напоре. Доста се лепо одпочинуло на ноћиштима у Плаву и Гусињу. Но, пред ногама је Проклетија. После тродневног маршовања, после толико напора на путу од Ђакови • це до Гусиња, следује тешки и напорни прелаз проклетиских висова. На конак ваља стићи у Селца, јер дотле нема ништа сем скала и теснаца, поред којих не може ни војник сести, а камоли да се логор учини. Ваља кренути ноћу. Бригадир Вешовић је у дневној наредби издао наредбу командирима батаљона да мора бити све спремно и готово пред освит зоре. Труба је одсвирала повјеску у 4 сата и пре освита било је све готово. Марш је оглашен. Рано у освит се кренуло. Бригадир је распоредио батаљоне и сви су пошли својим редом. Трећи је јлнуар. Снег пада и дува ветар. Војска се попримљује уз брда и висове. У пркос снежној мећави хори се песма и разлежу се витешки покличи. Труба оглашује знак почивке и кретање, војници се кликују весело и одушевљено, као да им је први дан поласка. Снег, узбрдице и низбрдице на путу, не сметају ни једнога војника — рекао бих да нико не осећа непрелазност беспутних планина,... воља преовла ђује све Војска иде енергично и с одушевљењем. Бри гадир прелази од батаљона до батаљона и надгледа јући војнике замеће с њима разговор о њиховим подвизима у првим походима на Плав и Гусиње, Дечане и Ђаковицу. Скадар пред војницима је сада оно што у почетку беше Плав и Гусиње. Зато им бригадир указује на њега мету, као циљ маршовања, где мора њиховим сјајем синути слава њиховог оружја. Војска се пење уз скале и врлети. Снег пада, и не престаје. Прелазе се венци од Проклетије. Дошло се на скалу „Прделец“. Војници су прешли, коњи проведени. Скала је пређена без губитака. Снег сипље и ветар страшно завија; осећа се јака студен. Војници су се уморили и иду с мање шума. Осетила се јака изнуреност, па с тога је све утишало се. Взјници корачају у ћутању. Једва се што чује, осим шкриптања снега под ногама... Кретање је уопште чи хо и аеома плавно. По гдекоји усов својом јурњавом нарушч опшгу тишину. Вејавица са снегом једнако прати путнике и ни на минут не престаје. Војници иду с мање сиаге, но не с мање воље но у почетку. Допутовало се до „Гроб-Зезе“. Туда тече хучна и валовита река. Својим током пробија кроз теснаце и кршеве сличне Малој Реци. Бучи, шуми. ваљају се снежни усови, ветар фијуче кроз суво мрзло грање букава и јела; реч да каже др>г другу не би се чуло. Озго литице и врлети, под ногама бездани и провалије. да пролазника хвата ужас и вртоглавица. Десно низ хучну реку води путања, којом се пешице једва може прећи, спуштајући се ногама и рукама. Дошло се на скалу отвесну и стрмену улигану од леда и снега. Под њом су страховита прла и опучине, горе високе сгрмине, свуа унаоколо само шиљати кршеви, који гребенасто избијају између увала од леда и снега. Гази се на лед и флигамиру. Ужас ухвати човека, кад погледа где је, у каквом је положају... Преко таквог леда, преко такве стр мени треба провести бригаду војника...