Балкански рат

Број 25

У СЈ1ИЦИ И РЕЧИ

Страна 397

Што се могло чинити? Бригадир је изашао на ска лу и расмОтрио положај свуда око себе. Ни војник да прође а камо ли коњи, под седлом и товаром да се преведу. Официри и војници се начичкали на скали и упрли поглед у свога команданта. Вешовић се, по сопственој му смелости, одмах решио, шта да учини. При звао је војнике, наредио да се коњи растоваре, да се донесу секире и конопци. Одмах се приступило послу. Војници су почели сећи лед секирама, где би могли стати и утврдити се. Бригадир је наредио, да се војни ци повежу конопцима један за другог ради веће сигурности ако падну при преносу ствари. И ето тако, су преношени товари с коња. Требало је и коње превести, но то су мало тежи „товари“. И како да се изађе с њима на крај? Везани су и коњи конопцима и војници су их, одржавајући их сопственом снагом, спуштали низ леда... И бригадир је сам помагао при послу. Упућивао је, показивао, и радио својим рукама, подржа вао људе при преношењу и спуштању. Исто је толико одавао одважности и ту као и у другим сличним приликама. И тако, вољом и одлучношћу војничком, учињено је све. Спуштени су коњи и пренесени сви товари. Овде се учинило исто што и на Богићевици и на Плочицама при превожењу топова к Дечанима Тамо су преносени топови на рукама и леђима војника те косим стазицама, кроз брда и врлети, куда је дотле само чобан са козом или овцом једино могао да про ђе. Ту је Вешовић са својом бригадом учинио оно на што не би могао никад да се реши један модерни стра тег. Јер ту, неко премишљање и рачунање мерење и мотрење ништа не би могло да помогне. Ту је радила војничка снага и војничко одушевљење, воља и прегну ће, које се мо 1 \'ентима мења и може да нарасте до нечувене и невероватне величине. Ту је дејствовао онај ратнички дух, који је својствен само Црногорцима Исто је учињено и при преовлаћивању садањих путних теш коћа. И све се ово чини при толиким оскудицама, са прслим опанцима, у веома слабој одећи и у недостатку још и других животних потреба при каквим се те шкоћама од вајкада морао борити војник ове сиротне згмље Но војнички дух и издржљивост горштака, сме ли и одважни дух, толико прекаљен у вечној борби за опстанак и слободу, ове вековима стваране особине нашега ратника обезбедиле су његово беспримерно по жртвовање и дају му неисцрпну енергију у ратовању с непријатељем. Војска је прошла без осетних губитака ово пре лазно и залеђено стење. Гдекоји војник се огребао и повредио и то је све. Снег ја падао непрестано ветар је фијукао беспрестанце, а војска је ишла и даље теснацима и кршевима Проклетије. Стигло се на преноћишге у Селца. То је управо једна гаревина од села Виде се само рушевине од кућа, што служи као сведок младотурског режима. Нигде крова, само једне испроваљиване зидине. Мало ниже видела се кућа фратрова а неколико даље могле су се приметити три, четири кровињаре над зидовима од по једног или два метра висине. У тим кућицама до били смо гостопримство да се можемо грејати, Разуме се, то је морало ићи наизменце, јер се у њима могао сместити само једин мали део војске. Ноћ је проведена без сна, но за то је било све рано спремљено за пут. На освит зоре труба је огла сила марш и војска је пошла. Ишло се низ Цијевну, теснацима и врлетима, кроз које се она пробијала. Хитало се Рапчи, где је имао да буде конак. Требало је стићи за раније, јер је та ноћ требала бити проведена под сасвим отвореним небом. Стигло се брзо и доста рано. Мрак је наступио. Војска се улогорила, но никоме ни да војнички шатор замени кров више главе. Бригада је заједно са својим командантом провела ноћ у шуми, при ватри, под кишевитим облацима, ни простирача ни покривача при студеном ветру и слабој вечери. Ко је припекао парче меса, рачунао је, да је вече-

рао; ко је за неколико минута држао склопљене трепавице, сматрао је, да је већ проспавао свој сан. Дивно је било то ноћиште на Рапчи међу снежним врховима. Ветар, који је дувао између проклетиских висова није давао ни за часак сну да овлада војником. Киша, што се излила пред зору на војску, окренула је војску пре зоре даљем маршовању. Ветар с кишом пратио је цело јутро ове јединствбне путнике. Дан је у велико. Војници неуморно корачају напред, спуштајући се скадарској равници с жудним погледом на гроб Мрњачевића и тарабошка утврђења

Капвтан 1- Ввадннир Иакојевнћ У крвавом окршају око Злетовске Реке 18. јуна пало је јуначком смрћу много храбрих официра, а међу њима и пешадијски капетан ррве класе Владимир Манојевић, командир чете у III. батаљону другог пешадијског пука Књаза Михаила. Капетан Владимир учествовао је у борбама против Турака на Куманову, Прилипу и Битољу и свакад се одликовао. Другога дана борбе с Бугарима јуначки је пао у 38 години. Макојевић, родом Краљевчанин, ввжио је увек као примеран официр, а своју љубав према Отаџбини документовао је славном смрћу својом. Капвтан т Жнвојнн Антоннјевнћ Бугари су са далеко надмоћнијом силом навалили мучки на Криволак у уверењу да ће за њих бити најповољније да ту провале и да се тако дочепају пута за Велес, Прилип, Битољ и Охрид. Њихов успех натој таши много би значио и отуд онако упоран отпор, што су га слаби одреди наше војске овде мушки давали бугарским дивизијама. Наши су се ту борили на живот и смрг. Официри су претходили примером и многи су платили главом. Међу њима је славно пао и пешадијски капетан Живојин Антонијевић, командир у 13. пешадијском пуку другог позива. Презирући смрт он је облетао око својих сокола и улевао им снаге за дивљења достојни отпор. Када су се наши морали повући он је смртно рањен од које је ране умро 24. јуна. Капетан Живојин је био Ваљевац, У миру је важио као одличан официр, а у рату се показао као прави херој.