Балкански рат

Врој 25

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 387

На св. литургији у манастиру Св. Влаха Господин Ја ков, изговорио је кратку, али веома дирљиву беседу. Рекао је да је његова душа испуњена у ове дане необичном радошћу. Свуда се ори химна слободи. Свуда се узноси хвала Свевишњем на Његовом великом дару. Па и сад он је срећан што је са присутнима дочекао радостан дан овога манастирчића — дан Св. Влаха. Али н.егова је радост још већа што и манастир после толико стотина година робовања ирви пут прославља своју славу у слободи, и они, иравославни хришћани. ирви пут се моле св. Влаху као слободни хришћани. Коме треба да се захвалимо за све ово? — пита г. Митронолит. Лре свега — одговорио је он, свемогућем Богу, а затпм српској војоци, српоком Краљу Нетру Ј. и целоме српском народу. У овај мах сви присутни, као у један глас сви уекликнуше: Живео Краљ 11етар, живела орпска војека, живро српски народ 1 Овим се и завршида служба Бол;ја. Посде ^сдужбе Гоеподин Митроиолит и сви који еу били овде пошли су у манастирску г о о т и о н и ц у г д е је домаћин славе сиремио скромну гозбу. Пре него што се село за трпезу Господин Митрополит замолио ме је да на црквено-словенском]језику произнесем „мнотолћтше" нашем краљу и Његовом дому. На поеледње речи „многол г ћт 1 д“ одједном неколико глаеића, као хор анђела, на ле11 ом српском језику запева: „Боже правде, Ти што спасе.“ За време певања химне г. Митрополит, са благим осмејком пос матрао је све нас. Ово је био осмејак светитеља, небесног нокровитеља нашег, кога је сам Бог послао као Лретечу идеала нашег варода у овај крај. Из љеговог светитељског осмејка ја сам прочитао речи: „Ово је сад и наша химна". Ја сам био дубоко тронут, реч ми се узела из уста. Пољубивши руку г. Митроиолиту ја сам му овом приликом са највећим напором једва могао само рећи: Хвала, хвала вам и од целе моје Огаџбине. Истога дана по подне ми смо се вратили у Драч. Шта дугује српски народ овоме евоме великоме пријатељу, чимо му се можемо за ово захвалити размислите и реците ви, моји читаоци. Доситеј Е1ШСК011 1 ШШКИ.

Иктршпнт драчки Јаков

пук у сусрет неколико километара испред Нирота и при мивши рапорт од храброг команданта пуковника Косте Кнежевића иред развијевом победоносном заетавом пука, око које еу се окунили официри и војници, изговорио је огприлике овај иоздрав: „Изашао сам вам у сусрет да вас поздравим и да вам се захвалим на вашем јунаштву и на патриотском схватању своје дужности. Ми смо, као савезници. помогли Бугаре у борби против нашег заједничког непријатеља, а ти неваљалци, за све добро које смо им учинили, ето како нам се одужују. Они нису презали ни од чега, нису бнрали средства којима се служе пошгени људи већ препадом, као какве положарг, ушли су у нека погранична места која су заштићена војском, извршили су насиља над нејакима опљачкали су и попалили горе него што би то учинили тамерланови Татари.. Оне ваше очи, који“*■ ма сте нишанили и погађали општег непријатеља, да сачу; вате Бугаре, нашу небраћу, они су сад покушали да вам их, у знак благодарности, ископају! Људи, који се служе- таквим подлим Хредствима, не могу никад бити хероји и, чим се појавила против њих снага, срчаност и иушка српског вој ника, они су почели да беже као кукавице. Ову Свету Заставу ви сте подигли у недогледну и завидну висину. Историја ће забележити ваша јуначка дела а поколења ће вам се дивити и поносиће се вама храбра децо моја!. На завршетку свога говора, који је учинио силан утпсак на Ј официре и војнике, ђенерал Степановић пришао је пуковској застави и целивао је, па се затим руковао са свима официрима, изјављујући им у пме Огацбпне своју захвалноот, Тренутак је био свечано дирљив. Официри и војници су били занети од одушевљења што им се тако свесрдно признаје њихово пожртвовање и одаје захвалност њиховим ејајно успелим надчовечанским напорима, којима су сатрли непријатеља Огаџбине. Какав |е српскн војннк — Један на тројнцу —

Признање рацнпа са Бв. Ннкоае — Ђенерап Степнна захвапност 11. пешаднјскоп пуку I познва Дођосмо, видесмо, победисмо и — вратисмо се. с иравом су могли рећи славни ратници 14. пешадијског нука првог нозива тимочке дивизаје када су се онако бр зо вратили у Пирот увенчани лаворовим венцима са свога иобедоносног похода до Св. Николе и Еалне, где су мађијском силом за трен ока, како су стигли, просто увишти* ли, далеко надмоћнијег ненријатеља и одмах за тим брзим маршем похитали да и на другу страну, где су нотребни на време стигну. Победоносном пуку у Пироту приређен је сјајан до чек. Онакав какав победиоцима доликује. Сам командант друге армије ђенерал Стеџа изашао је пред прослављени

Каплар прве чете, трећег батаљона седмог пешадијског пука Краља Петра првог позива Милутин Милићевић био је 9 октобра пре подне одређену патролу, која је извиђала Младо Нагоричино У повратку буде изненађен из заседе и том приликом би рањен у десно раме. И ако рањен каплар Милићевић није се дао збунити већ одмах и сам заузе бусију и као рањен побије сва три Турчина, који су га у заседи чекали. За овако храбро и јуначко држање командант седмог пука потпуковник |. Апександар Глишић унапредио је каплара Милићевића у чин поднаредника и наредбом својом од 10. октобра јавно је пред целим пуком похвалио присебност ваљаног војника Милутина Милићевића .