Балкански рат

Страна 438

БАЛКАНСКИ РА'Г

број ^8

(Л1ЕТА1 11111 — Слнна нз наступања ерпсне нојскв на Скопљв. Бој око Куманова... Турака више него што смо се надали. Дошли смо пред Куманово брзо после најуспешнијих борби на Рујну и на Старцу. Наше трупе веселе, жељне борбе и окршаја. Знали смо да ћемо ту да се боримо, али се нисмо надали, да Те борба да буде тешка и дуга. Ноћ је била тамна и гуета. Кад смо пошли на положаје, тишина је била нотпуна. Војници као да предосећају тежину задатка, као да знају да се овде има да покаже да ли смо заслужни имена, које носимо. Чује се само команда, изговарана шапатом. Команданти издају наредбе ужурбано. Командири се брзо спремају. Издвајају своје трупе и одлазе на поло жаје, тихо, без шума, без и једног знака да предосећају опасност, у коју се ула зи. Нигде да назреш бојазан, нигде да видиш страх. Све иде уређено. све се креће правилно. Само кад се трупе одвајају једна од друге, само се гада види да се официри погледају мало дубље, а војници застану да се још једном виде са својим друговима који остају, па се онда само чује одмерен корак оних који одлазе, и мирно припремање сних који осгају. Целу ноћ је тако ‘ишло и у јутру је било све готово. Нисмо знали кад ће да почне борба, али зором је Сило све готово. Хладно, магловито јутро. Дан пре тога био је кишовит, натмурен; јутро је било још ружније Јесења киша сипи, не види се ни на 300 метара. Стојимо и чекамо. Војници прозсбли, јер се ватра није смела ложити, али ипак свежи. Гледају у своје старешине и канда питају: „Кад ћемо“? ,Докле ћемо да чекамо“? Кад се магла поче полагано да диже, пуче први турски топ на десном крилу. Прво потмуо пуцањ, затим тежак тутањ и онда тресак, па се ]раната зари негде у позадини наших трупа. Наше тобције, које су целе ноћи упирали погледе у маглом завијене неприја тељске положаје, прихватише ватру. Наста тресак. Пешадија уђе у борбу Бој се бије на целој линији. Турци имају тачно одмерено одстоја ње и погађају добро: траже и брзо налазе наше резерве, туку нашу запрегу, помажу ватру своје пешадије

Наше се трупе међутим налазе на косама, које се тачно оцртавају и лако узимају у нишан. Најистакнути јима стиже наређење да се повуку у положаје иза места на којима су били, у шанчеве, које смо у вече ископали. И поједине се трупе повлаче полагако, тукуђи се даље, не нравећи ни једну погрешку, и ако је непријатељска ватра стрзховита. На једном каменом ћувику, најистакнутија, сгоји чета капетана Свете Милића. Он стоји између другог и трећег вода и издаје наредбе. Миран, без и ј једног знака ужурбаности. Кад му стиже наредба да се повлачи, он само погледа око себе замагљеним погледом, готово бесвесно, и издаде својим војницима потребна наређења. И кад се војници почеше да повлаче, ступи неколико корака напред и онда подиже доглед и загледа се у даљину. — Господине капетане, наређено је да се одступи до првог шанца! рече му један млад водник, који је био већ пошао па се онда вратио, кад је видео ка петана како стоји у киши од куршума. — Идите ви, сад ћу ја ! Водник се окрезе и пође назад. Турци осетише да се ћувик не брани онако, како се дотле бранио, и окретоше напред. Наступали су брзо. Топови проламају висове, паклена ватра обасипа турске положаје. Само на ћувику стоји капетан, мирно, као окамењен. Дошао некако већи, снажнији. Куршуми сипају око њега, али га ни један не погађа. Неће га. Војници упрли очи у њега, па као да не дишу, не живе. Кад се Турци приближише. капетан се окрете још једном својим војницима и као да рече нешто али га нико не чу. и он да у његовој десној руци сену револвер. — Уби се капетан! привикаше војници и јурнуше напред . . . После неколико минута Турцц у бежали и ми смо наступили. Само су лепе очи капетанове биле склопљене, само оне нису могле да видс увод у једну нашу велику победу.

Капетан Милић, јунак по рођењу, војник по васпитању, сматрао је, де је срамота повлачити се и испред јачег непријагеља. Наредбу је извршио. Чету јевратио по водницима, а сам је, и иначе у крвавом окршају рањен, предпоставио гмрт повлачењу. Убио се, јер се није хтео повлачити. а напред с војницима није могао, јер је друкчије наредба гласила. Зар то није редак пример војничког

ПЕШАДИЈСКИ КАИЕТАН 1' ОВЕТИБПаВ Имк! Али све то ништа не помаже. Наша Команди Р '‘ ете у 1« пешадијсксм пуку частољубља и готовости, да за српске артилерија коси, ућуткује сваког часа „ ■ раљеви а ,0 р- а мдеале жртвује оно што је најдрагоце1 “ ‘ • - - - - Славно пао Ј0. окт. на М. Нагоричину • турску артилерију, уноси сграх и тренет г није човеку — живот. у непријател.ске стрелце. Капетана Милића нема више, али ће се његови Турака је било више него нас. Да би осујетили херојски подвизи с хвалом и признањем спомињати у

везу између прве армије и колоне генерала Степановића, они су изменили план па су на Куманово довели сву војску, коју су имали у околини. И то своју најбољу војску са артилеријом којом управљају немачки официри. Резерве се шаљу у ланаи, наше трупе чине чуда од јунаштва, али Турци не одступају. Више их )е. Наши се редози проређују, пада јунак за јунаком, поило се скупо продао, алн се ситуација не мења. На једаред се по јачини турске ватре осети, да је Турцима сгигла помоћ и да су у борбу увели све што су имали.

српскоЈ војсци, која је у оба ова рата пружила безброј примера личног самопожртвовања и храбрости, којој се дивио цео свег. Капетан Милић у миру био је одличан командир чете и сфицир кога су красиле сзе војничке врлине. Он је био војник од главе до пете, живео је за своје војнике, од којих се ретко одвајао и који су у њему имали старешину у чију љубав нису сумњали. Слава славно палом!