Балкански рат

Сфана 554

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 35

На коти 990. — Еугарскн покушај да се лробије српско лево крипо. — Пораз бугарске Рипске Дивизије. — На разбојишту. Ћустендилско штипске кљеште бугарске армије имале су задатак да изманеврују овче пољско бојиште са његовим левокрилним веома јаким поло кајима на Црном Врху. Кочанска група армије генерала ГСовачева (7. Рилска Дивизија) упућена је била баш на сами Црни Врх, чијим би се падом запретило готово целом левом крилу овче-пољског бојишта. Ради успешнијег извршења овог плана. Бугари су, пред мучки напад 17. јуна, упутили за напад две коЛоне. Деснз, јача колона, ишла је преко Рајчанског Рида и Злетовске Реке на Дренек, положај пред самим Црним Врхом, Друга, слабија, ишла је на коту 550.одличан почетни положај на крајњем левом крилу Овчег Поља, пзложај чији би пад повлачио пад многих других положаја све до коте 1000, која је готово у позадини Црном Врху. Десна колона требала је, фронталним нападом, да демонстрира пред Црним Врхом, после заузећа Дренека. Лева колона је, међутим, имала важнији задатак, освајањем коте 550 она је имала да загрози крилима у позадини црновршких положаја. Уочи 17. јуна, на овим нашим положајима билзје' једна пешачка дивизија (Црни Врх) и коњичка дивизија са слабим деловима још једне дивизије (кота 550-к. 650). Снага веома слаба за ове положаје. 16. јуни показао је да су мирољубиве изјаве бугарске владе само требала да маскирају злочин бугарске војске: ирепад ноћу 17. јуна. Несравњено јача бугарска снага заузела је после кратке али упорне борбе коту 550. Али је одлично држање коњице приморало Бугаре ипак да се зауставе. Десна колона бугарска истовремено је прешла Злетовску Реку и ззузела важан иодожај Дренек. 18. јуни је требао надирањем њихове леве колоне да припреми енергичан напад на Црни Врх и — његов пад. Али брза и јака појачања, упућ.ена коњичкој дивизији, заусгавила су још у почегку остварсње тога плана. Шумадијска дивизија која се налазила на положајима Чука—Асиновци - Кокошињево гурнута је напред. да заустави мучки и лукав поход 7. Рилске Дивизије. Три пука су бачена на Црни Врх пред Дренеком, а један пук је послат да смени наше трупе на положајима пред котом 550. После форсирансг марша, пук је у мрклу ноћ извршио смену. И ноћ, проведена у непосредној близини непријатеља и у журном припремању, наговештавала је страшну борбу. Сама зора би поздрављена јеком топова Лево од дас, онамо иа Дренеку и испред ње г а, одједанпут закркља. закључа врело страховите пушчане и митраљеске паљбе. То су три наша пука енергично полазила на високи, камени Дренек, који су Бугари посели са 6 батаљона пешадије и 3 батерије топова. Убрзо одјекну и код нас паљба. Наши стрељачки стројеви излазе из својих ровова и полазе у напад Кота 550 представља као једну купу чији су бокови доста одсечени. Предња страна је једино блага низбрдица у дужини око 800 метара, готово без иједног мртвог угла или каквог било бољег заклона од метка. Једину корист пружало је засејано жито, као заклон од ока. Сам врх купе утврдили су и посели Бугари са 4 батаљона 13 и 26. пука, 4 митраљеза и 2 пољске и 1 брдском батеријом. Поред тога, положај је брањен и бугарском артиљеријом са Дренека. Све ове чињенице потпомагале су подржзвале њихиво најупорније држање и силно ометале наступање наше пешадије. Две наше коњичке и једна артиљери-

ска батерија тукле су нападни положај добро. Ено четири беле капице од шрапнела већ се распрснуше на доброј висини пред самим њиховим ровом... Из рова се диже гомила и покушава да бежи од паклене ватре... Али је револвери официра убрзо враћају на старо место, међу погинуле, раздробљене другове. 9 часова пре подне. Померање наше једвајеприметно. Силна пешадијска и артиљеријска ватра јако ироређују редове. Одмичу 'лагано многи рањеници... Остају у зреломе житу зрели животи палих синова храбрих шумадинаца... Паде капетан Дутан 'Борђевнћ... Нестаје за увек капетана Милутина Милосављевића , митраљез готово закла мајора Туфегџића. Ипак, дачека је и помисао на неуспех Све је прожето једним духом и једном мишљу о неминовној победи верности нац вероломством, правде над непраздом, херојства над подлошћу и кукавичлуком. Сваки је свесан важности победе у првој борби. Све је напрегло своје силе. Ено команданта батаљона, ено команданта пука где под пљуском челичних зрна стоје у средини својих стројева.. И полако, али истрајно наши стројеви иду све ближе непријатељу. Ми траљези нам особито помажу. Бачени на лево крило, они страшном ватром просто засипају све пред собом. И док сваки њихов реденик ућуткује по један непријатељски ред, наша маса све ближе и ближе прилази премореним грудима Фзрдинандових солдата. Мало по мало, осећала се надмоћност наше ватре. Али њихово лево крило још се упорно држи: њихова артиљерија, особито артиљерија са Дренека, одлично тучс овај правац.. Резерве се бацају у борбу, али се мало осећа прилив свежих снага. И Бугарима пристижу нове снаге. Ватра се пење до усијаности цеви. Долазе критични моменти. Један ескадрон коњице долази у појачање. Осећа се близина решења кризе... Одједанпут, шта је? Артиљеријска ватра нешто ослаби. Зар сад? Громки батеријски плотун отуд негде С десног бока загрме. За момент замукну цело Оојиште. Сваки осети његову моћну интервенцију. Али чија је батерија? Да није бугарска? Није, није! Ено гледај, коме шрапнели носе поздрав. „Наша је! наша је!“ свима слете радосни узвик. Заузевши управо бочни положај према коти 550, она 1 е под своју ужасну ватру ставила цео бугарски положај. Цео врх купе налази се у диму од њених шрапнела. Сви на обе стране ћуте: сад она узима своју моћну реч. Само пешадија својом брзом, најбржом ватром сваљује непријатељске лесе, подигнуте из ровова у бегство.. И само још један батеријски плотун, само још једна брза пешачка и митраљеска ватра и .. једно снажно »Ура а! .« понесе успламтелу масу. Престаше то повски плотуни. Сад има реч пешак: само се бугарска пушка чује... На врху купе, осветљене повечерњим сунцем, беласају се оштри бајонети, умрљани крвљу јучерањих савезника. Секунд, дза, три... и наших нестаде с оне стране врха... Још само кратка брза паљба и на крвавом разбојишту — мир, прекидан једино самртничким ропцем тешких рањеника и плачним молбама бугарских рањеника за поштеду. Знају бедници, своје злочине с нашим рањеницима на уоме истом месту, и моле за поштеду. И сви су пошгеђени. Јер српски војник увек је свестзн момента, који чини од непријатеља само немоћног човека. Оставља он сам своју пушку, којом је до малопре сејао смрт и вади свој, може бити, једини завој за рану свога небрата, који га је мало раније дочекао оштрим бајонетом у своме рову... * Кота 550. иредстављала је право крваво разбојиште. Стотине раскиданих и онакажених лешева лежало